Категорија: Uncategorized

Kao da ne znaš od koga
se očekuje remek uloga,
ništa za kritiku ne osta
danas se ovako igra Vujić Kosta.

Mlada plejada iz klupa,
sve mangup do mangupa,
dobili su najviše ocene
glumu nabolje da promene.

Peva se i svira
profesoru iz šešira,
da uče on ih tera,
procenjuje svet im je mera.

Svaka reč se vaga
istoriji ostavlja traga.
Nauka biće obasjana
kao zore Suncem
sa Malog Kalemegdana.

Satiričarski duh
puca u vazduh,
šta se dogodi
kada ga pogodi?

Establišment će reći:
Put koji će preći
aplauz je najveći,
svoje lice
pokazaće ulizice.

Nova istorija se stvara
temelje postavio Če Gevara,
znanjem smo naoružani do zuba,
šta, ovo nije Kuba?

Budućnost dograđujemo,
nećemo stati, Buenos Aires
sestra će nam postati.
Neko mora pol da promeni,
nema veze, lepe žene, dobar meni.

U javnosti je zauzela tron,
narod je voleo Evitu Peron.
Grandiozna kada se smeši
Argentino, sa nama zapleši.

Oni fudbal vole takođe
Kusta ponekad
kod Maradone dođe.

Prema sadašnjem poretku
ima naklonost malu,
Srbiji je slična u globalu,
dužničkim ropstvom se ne miri,
današnja dama ideal slobode širi.

Ponovi laž hiljadu puta
pčela je lenjivija od truta,
ne prolazi priča šuplja
znamo ko med skuplja.

Korišćenjem spina
odlaže se istina,
ko je spori?
„Medijski doktori“.

Bez karte u prevoz nemoj ući
batina se sprema,
ridžokapi će te tući,
većeg teroriste nema.

Bukvica ti se čita
aparat mora da je očita,
majstor brzine šalta
osetićeš patos asfalta.

Zavrnuće ti ruke iza leđa,
znam, to malo vređa,
u troli, busu, tramvaju,
bubrege će da ti pregledaju.

Živce lako gube,
da li si oprao zube?
Čuće kako se psuje
svako ko se švercuje,
ostaćeš za glavu kratak
nisi uradio domaći zadatak.

Nad tobom oblak nadvio se crni
a ti ko zemlja ispucala, žedna,
raširenih ruku hrliš ka njemu,
na telo ti pada kapljica jedna.

Strasti ti drhtaj, prolazi telom
iz njega nesta čežnja i tuga,
na telo tvoje, vrelo i krhko,
za njom pade kapljica druga.

Crni se oblak još više nadvi
nad tvoje telo, žedno i mlado,
da ova oluja strasti potraje,
zbog koje bi tako umrla rado.

Kišne ti kapi sve brže liju
niz lice, grudi i telo vrelo,
ono se ne buni, likuje srećno,
kiše bi samo još više htelo.

Kad kišni oblak nastavi dalje
i skloni sa tebe svoju senu,
bolni ti šapat usnama prođe;
“On sada traži drugu ženu”.

Milovan Petrović

–

„Milosrdni anđeo“ je stigao
revoluciju terorizma podigao,
bujanje nasilničkog tromba
podržava „humanitarna“ bomba.

Imperijalistički borci za slobodu
obijaju se sopstvenom narodu,
čvrsti su njihovi garanti
na dnu mora su emigranti.

Pomirenja na okruglom stolu
fantomi terora na pomolu,
predviđanja ravna nuli
sramni ataci na karauli.

Odrubljene glave, loši znaci,
nisu izumrli divljaci,
moćnici uživaju u renti
Planetu preplavili eksperimenti.

Začudio bi se i sam Tvorac
većini koja je postala zamorac,
progovorile su iz gubice
obučene samoubice.

Nevidljiva mastila
nepisana su pravila,
spreman je svet
za masovni reset,
brljavi do te mere
virusirao je foldere.

Kao sav normalan svet
ustajem u pet do pet,
zatim, mamuran pospan
odlazim u toalet.

Paste za zube nema,
nestala je još juče,
za pastu nema problema,
druge me nevolje muče.

Taj lik iz ogledala
što me cinično gleda
zeva mi u lice, očito mrzi,
mira mi ujutro ne da.

Pita me kud sam pošao,
i gde ću tako rano,
zašto se ne vratim u topli krevet
kad sve je zavejano.

Govorim kako je danas,
tako je bilo i juče,
ako bi slušao njega,
izašao ne bi iz kuće.

Dobro glupane matori
zar ništa shvatio nisi,
za tog bogataša što radiš,
samo još jedna brojka ti si.

I dobro upamti ovo,
što ću ti sada reći,
kad čuje da si na posao stigao,
nema kraja njegovoj sreći.

Samo se promeškolji,
okrene na drugu stranu,
pomazi novu starletu,
nedavno upoznanu.

I dok si ti od rada,
na poslu sav pretrno,
gazda ti s mladom “damom”
u razvrat davno posrno.

Ti mu tamo na poslu,
bogadstvo praviš sve veće,
a on ti povišicu,
veruj mi dati neće.

Gledam u tog dosadnog lika,
što me iz ogledala gleda,
da kažem da je u pravu,
baš mi se nešto ne da.

Milovan Petrović

–

Sanjam Šabac, sanjam okolinu
Mačvu, Srem i moju Pocerinu
reke Savu, Drinu, Kolubaru,
i naravno, voljenu Tamnavu.

Sanjam bitke na Ceru vođene
Šumadiju i brežuljke njene.
Stare staze u rana svitanja,
cvetna polja rosom okupana.

Sanjam kuću, Loznicu , Valjevo,
sve gradove svako naše selo.
Žitna poljai i rodne šljivike,
niske višnje, hrastove velike.

Sanjam miris pokošene trave
Đurđev danak i sve srpske slave.
Frušku goru manastire njene,
i sve crkve davno izgrađene.

Niš, Kruševac, gradove na jugu,
sve puteve, Lajkovačku prugu.
Sanjam tako domovinu svoju,
a i tebe, plavu kosu tvoju.

Sanjam noću, danju i uveče,
sanjam i sad, san još uvek teče.

Milovan Petrović

–

Како да поставим на фејсбуку
Мирис опојних дивљих трава…
Или мирис прашине на цести,
Иза колоне мршавих крава…

Како да поставим на фејсбуку
Мирис врелином спржених ливада
И презрелог сијена испод љетњег пљуска
Не може то фејсбук… подржати никада
За љепоте дивљине његова генијалност,
Превише је уска…

О да могу окачити на фејсбуку, цвркут шеве док узлијеће…
Пред кишу, зујање ројева у спарини…
У сутону мирном лаки титрај среће…
Ширење плућа на вечерњој свјежини…

Па да разбијем тако, ове смрачене страхоте
Атомске бомбе, ракете, ГМО храну,
Пријетње разне, страдања… и тек мрвице среће…
Што ми се сервирају, све у једном дану.