ТКАЊЕ НА ЂЕРЂЕФУ

Ако се песма у лудом сну рађа
Онда се на јави ништа не догађа
Већ само окива док снива
Трује и вара и у кошмаре претвара,
Без реда па свако биће саплиће
Без смисла и прекореда.

Тад не знам да ли сам невин ил крив
Или сам само привидно жив
Или сам, можда, махнито болестан
Па тако немоћан.

А ја се само надам
Да није узаман.

Нећу да склапам руке
Јер то је молба огавна.

На ђерђефу смо везли љубљв
Која је зелена и травна
Која није као смрека
Што као луч сагорева
Од памтивека па постаје
Демонова кћи што тако
Упорно нуди да злодухом својим
Над нашим животима бди.

Она би трозубац свој
У болесно тело убола
Па никад више ни мрве раја

До краја…
До краја,
До краја…