Категорија: Uncategorized

Govoriš draga
Rasklapaju ti se usne
Ko trešnje prezrele kad pucaju
Gledam ih ( i ne čujem te )
Gluv i u groznici
Samo bih vškom jezika da ih rastvorim
Sirup slatki niz grlo da mi se slije
Niz potiljak i kičmu
Celog da me natopi
Žeđ mi je strašna
Gorim
Grče mi se užareni dlanovi
Tvoje su dojke njihova mera
I tvoji bokovi moji dokovi
I butine carske galije
Primi me u tvoje najdublje potpalublje
Pijani sam mornar
I admiral
Sa epoletama od bradavica
I s malaričnom groznicom u mesu
Drhtim
Rastvori skut ženo
Otvori
Skladište finih tkanina
Obavij me skliskom svilom
Među crveni baršun da uronim sav
Bolesnog od tebe
Izleči me
Sobom
Od mene

Ako se skotrlja neka varnica sa ruba vasione
Hoćeš li molim te da je ubereš za mene

Da je posadiš u saksiju
Pa kad iznikne loza astro puzavica
Da uzmeš svaki dan po jedno zrno
i da ga bacaš tamo gde si se uputio
Hoćeš li da se provozaš zvezdanim kolima
Da mi u Mesečevom krateru napraviš mesto za dvoje
Hoćeš li za trenutak sve da zaustaviš i da kreneš Mlečnim putem
Do refleksije sunčevog sistema
u nekom dalekom drugom
Možeš li prosto samo noćas da se Halejevom kometom

Spustiš na postelju
I da nas vodiš odavde?

Тамо где је пут до слободе

Шта ми дан доноси,
шта судбина односи,
то не могу знати.

Кад речи заболе,
а дела насмеју,
ти окрени се и настави.

Кад небо пусти своје сузе,
и они велики у рупи се сакрију,
да побегну.

Лекција вез схватања,
љубав без плакања,
то није живот.

Моје очи су кишни облак,
моје тело је као земља тешко,
моја душа је напуштени брод.

Дуг је пут до среће,
неком цвета цвеће,
неког хоће, неког неће.

На том путу многи су скренули,
милсили су да су свет променили,
добрим људима леђа окренули.

Нек их ветар среће носи,
тамо где су мирне воде,
тамо где је пут до слободе.

Nisu za ovu lestvicu

Birane moje note

Ni malo vratolomnih zaokreta

 Suviše mesta predznacima

 

Ovaj je preplet tek živa ograda

 Koja kamuflira maticu

Novih priča u nastavcima

Predah za sledeći korak

 

Osmisliću linijski system

 za ljude sa supersenzornim čulima

Poželiš li ikada da živiš u pesmi?

Stišaš sve zvukove do bezglasja

 

Da violinskim ključem

Otvoriš muzičku kutiju

 Iz koje izleću tajne

 Ko jata golubova

Sa kamenja Koloseuma

 

Pa da pronađeš

Ispod plavog satena na dnu

 Trenutnu inspiraciju za novo delo

Da u predgrađu uma ispišeš

 Novu kompoziciju

 Za violončelo

 

Kroz madrigale oda životu

Putuje ritmično svetskim lukama

Ovacije idu tebi za izvođenje

 Za dirigentsku palicu u mojim rukama

Ostavi primu i secondu voltu

 

 

 

 

 

 

u samačke sate
(a svi u danu su takvi)
kad ni stihovi ne pomažu da se ubedim
da te imam i da me imaš
i da poetska bliskost duša 
može da ispuni razdaljine između razdvojenih tela
u noći
kad mi demon ženke uzme dušu pod svoje
i kinji me jer ti nisam žena
uzmem malo barbiturata sa vinom
lako hipnotisana
i mrtva pijana
u sterilnoj postelji
u snu
vodim ljubav sa tobom
i rat sa sobom
do istrebljenja iz poezije u prozu stvarnosti
uzalud
pobedi me prokleta
prokletu
da živim od lažljivih stihova o mome tebi
i kad umirem
od istine o ničijoj sebi

 Tapše mi pesmu u ritmu kiše

Mesec dlanovima po stolu

 Diktira reči ko vitice

u notni zapis za violu

 

Kapljice crtaju elipse

 Razvrstavam planove po važnosti

 Levo za dan apokalipse sa tobom

 Desno za dane budućnosti

 

Mrva razuma manje više

Popićes koktel iz cilindra

i udisati zemlju posle kiše

 

Ne traži u svemu svrhu

Ako te mehurići plaše

Ti uzmi višnju na vrhu

ja popiću poslednju kap iz ove čaše

Nabreklim venama kola volja

i strast predačkih duhova

Da stvori

Da oblik

i dušu udahne

Radije gospodar svog života

Nego rob strahova

 

Koje mu besramno nude

Oni što ne znaju kako se čestito stari

Kako se vešto ništa u nešto menja

Kako sa dlanova izleću kao ptice

Stvari

I večito traju

Za neka buduća pokolenja

Prepušten plamenu kuje

Procvalu zvezdu kao znamenje

Na bedrima

 

Sa solarnim krstom na jednom ramenu

Samo da nikad ne robuje

Slepima za slobodu služenja delu

Il idealima

Posrednik između sunca u zenitu

I plodne zemlje dedovine

Čeličnom pesnicom u visine

Brižljivo gradi temelje nezavisnosti

Od svake vlasti

Braneći vrednost tradicije

Jer nikad nije bilo živo

Ono što rukama stvoreno nije

 

Doba je kovanja uma u lance

Sečenja krila u nicanju

Od onih što stavljaju senku na sunce

Zaustavljaju univerzum u proticanju

 

Onih što lišeni svakog dara

Lutaju pustinjom besmislenog trajanja

Što vode zanate do nestajanja

 

Zlatnih pentakli nezasiti

Jer nikad neće osetiti

Strpljenje i ljubav kada se delo stvara

 

 

У сивилу своме,

на јарболу стоим,

тишина пуста,

груди ми пара,

стоим и слушам,

не знам да кажем,

када ће море,

сиње и писто,

тихим шаптом,

насукати брод.