Категорија: Uncategorized

ima nekoliko varijanti rušenja

i razbijanja sa razvaljivanjem

kad se napije budala

pa da iskoristi sirovu snagu

i bes

ili se posvađa sa ženom

pa polupaju sve po kući

ili navijači kad iskoriste utakmicu

da porazbijaju zajedničke izloge

i protivničke glave jedni drugima

ili studenti ili sindikati

ili nacije

ili njihove alijanse

one mogu najviše da razvale

sa svojim vojskama

one mogu čitave gradove

i šira područja da polupaju

ko zna šta bismo danas imali

i dokle bismo stigli

da nemamo ovu potrebu

divljaka i zveri

osim ako

ko zna

ako možda ne bismo bili sputani

bez te potrebe za rušenjem

i građenjem i rušenjem i građenjem

sukcesivno i istovremeno

 

Nisam ti bio ni drug ni brat
i nisam znao da kuca sat
da vreme ima početak i kraj,
proleće samo jedan maj.

Nisam ni slutio da sve će proći
i jesen života brzo doći
mnogo ti toga ne rekoh draga,
a mladost ode negde bez traga.

Sada je jesen i lišće vene
iza nas ostaše mladosti sene,
poneki pogled i osmeh lak
i sat što kuca tika tak.

Milovan Petrović

ko bi rekao da može

ali može doći

i do zasićenja životom

pa jebem ti život dokle više

ustajanje

umivanje

jedenje

rad

spavanje

pa opet ispočetka

i ukrug

pa da li sam ja lud

ili šta

ovo mora prestati već jednom

ako išta na svetu

onda bi život morao

imati alternativu

ne smrt naravno

smrt nije alternativa

kao što se obično misli

smrt je ništa

ne ono što nama treba

je novi i drugi

dosad nepoznat život

koji možda ne bi ni imao

potrebu za smrću

 

koliko reči u knjigama

svih biblioteka sveta

od najstarijih vremena

od onih urezanih u kamen

do ovih naših šarenih elektronskih

milijarde reči himni i pesama

kao zvezde na nebu

da zauvek svetle u očima ljudi

koji stvaraju reči

koje stvaraju tvorca

u uzajamnosti stvaranja

ali koliko je to tih lepih reči

u odnosu na sve reči ukupno

sa svim onim običnim i onim najgorim rečima

sa blebetanjima kreveljenjima i baljezganjima

sa lažima uvredama odvrtanim i sramnim rečima

nula nula nula i još oko petnaest nula

zarez jedan posto

ili nešto manje

a sve su one i lepe i ružne naše

ljudske reči

ljudskog pričanja ljudske sudbine

da pričate odsad večito u znoju lica svog

reče onaj matori bradonja na oblacima

još na početku vremena pre prve reči

 

U polensko jutro
Probudih se propupela u nagoveštaj žene
Očarana odrazom iz ogledala
Kao kožu tesnu
Odbacih svoje bezbolno doba
U korist dve jabuke zelene pod košuljom
I sitne sedefne školjke
Sa tek zametnutim crvenim biserom

Zavarana svojom (ne)moći
Kretoh putem spoticanja
I niko me posrnulu ne prihvati
Nijedna krila anđela
Ne ublažiše pad posle letova
Svi moji anđeli čuvari
Ljubav Mati i Bog
Ostali su iza vrata vremena koje sam napustila

U sumrak sebe
Suzama kajanja
Oprah sa sebe tragove grabežljivih ruku
Svih berača jabuka i lovaca na bisere
Nevina kao detinjstvo
Poslednji put se vinuh jutarnjom nadom
I polenski prah prezrle ženskosti
U padu okrunih na obećavajuće reči
Poznog vrtlara i mutnog lovca
I umreh majko i bože
Jer mišljah da je konačno ljubav
A samo je poslednji pali andjeo prste pružio
Za zrnom zdrobljenog bisera

 

smrt se ne prepušta slučaju

ne prepušta se ništa

ali se u životu smrt

najmanje prepušta slučaju

mora se biti spreman

u svakom trenutku života

dokumentacija sređena

kompromitujući papiri pocepani

dugovanja i potraživanja namirena

dileme razrešene misli svedene

sećanja zaokružena

sramote zaboravljene

prijatelji celivani i posavetovani

neprijatelji nagrđeni i ispsovani

pripreme za put provežbane

jer pun ili prazan svaki život

ima svoj put do početka do kraja

i eto samo još mnogaja ljeta

ali to je već njihov problem

znači ne više kao dosad

evo sad ću evo samo malo

samo još dve sekunde

evo odmah završavam

samo još ovo samo još ono

gluposti nema tu ni ovo ni ono

nema u smrti ničega od svega toga

mora se biti spreman sad

i tačka

ako i sad već nije kasno

Neću ti ništa
Samo se skloni od kijameta
Ne pitam odakle i kuda
Samo mi reci ko je vinovnik
Koju to granicu u sebi ispituješ
Koliko hrabrosti
a koliko ludila
u jednom očajničkom potezu
Kad zaluta u šumi čovek se vrti u krug
A ti prelazis zemlju
sa lažnim identitetom
I skupljas prste u rukavima
džepova prepunih sitnica
Na ovoj trpezi ustoličiću te za kraljicu
Pa sutra zaboravi da postojim
Samo beži od tog klupka u koje se uvijaš
Dok oko tebe čeljusti škrguću…

Ni moj rod
Ni moja krv
Ni moj sunarodnik
Ni moja generacija
Ni uslovitelj
Ni pratilac
Prijatelj
duši koja luta
Zrno ima i zrno daje
RaspukLom zorom ljubi tri puta
Valja se
Da se nastavi dalje

početak utakmice

real atletico u madridu

minut ćutanja

za velikog prethodnika

umro je Alfredo di Stefano

fudbaleri na centru

dostojanstveni

ali sasvim očigledno

namerno dostojanstveni

cupkaju nestrpljivo

razmišljaju mišićima

svim svojim zapetim nagonima

(pa i seksualnim)

nije im ni na kraj pameti

povodom čega ćute

smrt leš truljenje kosti

a posle kostiju nula ništa

nula nula ništa ništa

sve do kraja svih utakmica

i svih ostalih vremena

ma ok ali šta s tim

misle nervozni fudbaleri

matori ljudi umiru

i treba da umru

to je prirodna stvar

Da li su nas marsovci već pohodili

O da

O tome imamo materijalne dokaze

New York Paris London

Bilo je to pod okriljem mraka

Kad su ih instalirali i postavili

Tu gde su sad

A onda u rano jutro

Kresnuli svoje motore

Na svetlosni pogon

I tiho se udaljili

Da nas ne probude i postide

Jer kad čovek pogleda

Ljude žene i decu

Kako ponosno vrve ulicama

A to je jedina vrsta

kKja ponosno vrvi

Gmižući dostojanstveno

Uvereni da su oni tvorci

Ovih prelepih gradova

Da su oni ovakvi kakvi su

Popalili sva ova svetla

Trgova i pozornica

Onda nesklad poprima

Groteskne razmere

Nađeš se u čudu

Ovi gradovi zaista postoje

Neko je jednom ipak morao

Da postavi te gradove na zemlju

 

 

 

Časak bijah li
tu gdje glasa nema
pa ne znadoh umiru li
ili se ponovno
rađaju pradjedovi

Časak bijah li
na zemlji u koju ničice
kao u rane
padaše hrastovi
dok  pjevah
kao u onom svibnju
kao sa onim slavujem
kao sa urnom kad zanijeme
ure nebeske

među kojima sam nečujna
mehanika zvijezda

Časak bijah li
tu gdje glasa nema
a zovnuše me
ni rano, ni kasno
dok lelujah prema jutru
ni tiho, ni glasno
dok lebdih kao bijela
krila rublja