KIŠNI DAN – Milovan Petrović

Danas je kiša sumorna jesen prosipa oblake svoje s’ kapima kiše lagano tiho padaju i suze moje. Skriveni nemir negde duboko u mojoj duši vlada sumorne misli ko jesen ova dok kiša lagano pada. Gledam u nebo grak roda čujem, poslednje ka jugu lete oblaci tmurni jato skrivaju i dugom kišom prete. Stojim na drumu … Настави са читањем “KIŠNI DAN – Milovan Petrović”

Danas je kiša
sumorna jesen
prosipa oblake svoje
s’ kapima kiše lagano tiho
padaju i suze moje.

Skriveni nemir negde duboko
u mojoj duši vlada
sumorne misli
ko jesen ova
dok kiša lagano pada.

Gledam u nebo
grak roda čujem,
poslednje ka jugu lete
oblaci tmurni jato skrivaju
i dugom kišom prete.

Stojim na drumu
mokar do kože
zamišljen
i tako sam
s’ pticama kako bi
leteo rado
samo da leteti znam.

Tako mi svake
jeseni ovde
poneka suza sklizne niz lice
skrivena srećom da niko ne vidi
kapima izmaglice.

Svaka je jesen takva ovde
kišan je svaki dan
ja znam da jesen je
i tamo na jugu
al’ ipak sunčan je dan.

Milovan Petrović

Иртиш

Иза стотину великих градова, хиљаду села и пустопољина… Преко безброј зелених гора модрих ријека и гордих планина… На другој обали ријеке, крај универзитета на петом спрату у поткровљу живи Пронина… У малом стану, међу обојеним стакленцима, књигама и рисункама плаветним сјенама и мирисом јасмина… Са црним мачком на крилу на јапанским јастуцима међу боцама доброг … Настави са читањем “Иртиш”

Иза стотину великих градова,
хиљаду села и пустопољина…
Преко безброј зелених гора
модрих ријека и гордих планина…
На другој обали ријеке,
крај универзитета
на петом спрату у поткровљу
живи Пронина…

У малом стану, међу обојеним стакленцима,
књигама и рисункама
плаветним сјенама и мирисом јасмина…
Са црним мачком на крилу
на јапанским јастуцима
међу боцама доброг црног вина…
У свом чаробном свијету
живи Пронина…

Четрдесет љета млада и још мудра
хиљаду година
уз пробрану музику, рисунке пише
суптилно лагано као да бојом дише
восхићеније моје
Пронина…

Моћно ме повукло да кренем тамо
на пут далеки преко свијета…
И сад се чудим, али одлучно пођох…
Рекох
стићи ћу прије љета…

За превоз одабрах брезове санке,
плетене вјештог мајстора руком…
Чаробно лаке
удобне јаке
са јагњетом у души а у срцу вуком…

У њих упрегох калиграфска слова
од којих ријечи постају меке…
Свако ко јелен витих рогова…
Вијугаво, налик
меандрима ријеке…

Наоружан тако,
неописиво лако превалих хиљаде дугих миља…
Стигох на другу обалу
само стотињак метара од циља…
Ту ме дочека Иртиш…

То није обична ријека као што мислиш…
Иртиш долази из Китаја…
Многе градове и државе спаја…
Ал умије да иритира, да каже иш…
Таман кад радосно, ту сам
помислиш…
Такав је Иртиш…

Он на њему својствен начин обале раздваја…
Његовој хировитости нема краја…
Дивља ријека мирнога тока,
Тврдоглаво раздваја и два ока…
Ни десетине његових мостова,
грађених колоплетом туђих слова…
По пола сазданих од муке и снова…
Не могу да пређу моја кола…

Улогорићу се овдје, рекох миран
зашто ријеком бити иритиран
Та, њене ће воде одласком зиме
тихо да теку кроз моје риме…
Укротих стихом планете пола
неће ни Иртиш уз моја слова…

Тамо неђе крајем Весне
и мутне воде постаће свјесне…
Прегазићу га као од шале…
Коначно стићи до друге обале…
Са огромним букетом пољског цвијећа…
Црвеним букетом, макова пуним,
створићу се пред њом
да је осмјехом збуним…

На универзитету, пред студентима и свима
без снебивања…
Као усред најслађег снивања
загрлићемо се душама
ја и Пронина.

MAGIJA ZA DVA POROKA – Nena Miljanović

Već dvadeset dva meseca Mesečina mi ne nudu stih A svetli prokleta Kao sjaj sećanja na poetske bahanalije I Valpurgijske noći kad sam mesečarila pod nebom poezije Moćna Kako sam samo veštičarila Vračajući vrelim prstima kao ptičjim perom Po tvome napetom trbuhu Razuzdanim rečima i smelim potezima Ispisivala sam stihovane bajalice Protiv uroka moje početne … Настави са читањем “MAGIJA ZA DVA POROKA – Nena Miljanović”

Već dvadeset dva meseca
Mesečina mi ne nudu stih
A svetli prokleta
Kao sjaj sećanja na poetske bahanalije
I Valpurgijske noći kad sam mesečarila pod nebom poezije
Moćna
Kako sam samo veštičarila
Vračajući vrelim prstima kao ptičjim perom
Po tvome napetom trbuhu
Razuzdanim rečima i smelim potezima
Ispisivala sam stihovane bajalice
Protiv uroka moje početne starosti
I tvoje završne oženjenosti
Zaboravljala sam
Zaboravljao si (se)…

Već dvadeset dva dana ili veka
Na paramparčad pamćenja razbijen mesec
Nema čim više da me omami i namami mi u pero stih
Tvoji poroci su izgubili snagu
I moja magija moć
Već dvadeset dva života nisam napisala ništa
Pod svetlim poetskim nebom
Skrajnuta
Starim u poetsko ćutanje
Teže od tvoje ljubavi
Koje nema
I strašnije od pesme o njoj
Koje ima a nema je
Nema

Буди са мном у тихом шапутању

Милион километара западно од истока… често бијаху уплакана два ока… За разлику од њих треће око гледаше у исток ведро и дубоко… Исто толико километара источно од запада… два смарагдна ока мутио је немир… док треће око гледаше пут запада и виђаше јасно читав свемир… Четири овосвјетовна ока трептаху сталним страхом, да ће пустиња даљине, … Настави са читањем “Буди са мном у тихом шапутању”

Милион километара западно од истока…
често бијаху уплакана два ока…
За разлику од њих треће око гледаше у исток
ведро и дубоко…
Исто толико километара источно од запада…
два смарагдна ока мутио је немир…
док треће око гледаше пут запада
и виђаше јасно читав свемир…
Четири овосвјетовна ока
трептаху сталним страхом,
да ће пустиња даљине, својим леденим дахом
смрвити, здробити нити
и прекрити их заборава прахом…
Ал два онострана ока видјела су јасно…
језгро огњено око ког се формира
лаве лавина…
Та два ока бистра и дубока
знала су да не постоји даљина…
Не као неко стварно растојање,
видјела су то, више као бројање и одбројавање…
Колико уздаха дневно, колико чежњивих мисли…
њежних слова тананог кова…
И да ће све то, да их снажно спаја
до следећег загрљаја…
Та два ока трећа
видјела су гдје је срећа
Рекла су, смирите страсти…
Љубав ви је у Божијој власти…
Зато…
Мирне душе и ноћу и дању…
Буди са мном у тихом шапутању.

KAD ZASVIRA VIOLINA – Milovan Petrović

(pesma za komponovanje) Kad zasvira violina i zaplaču njene strune meni nemir dušom prođe da objasnim to ne umem. Iz dubine duše moje otme mi se uzdah jedan u oku se suza stvori al’ da kane ja joj ne dam. Violino ti ne diraj svojom strunom moje rane prođe mladost moja draga vreme nosi naše … Настави са читањем “KAD ZASVIRA VIOLINA – Milovan Petrović”

Relaterad bild

(pesma za komponovanje)

Kad zasvira violina
i zaplaču njene strune
meni nemir dušom prođe
da objasnim to ne umem.

Iz dubine duše moje
otme mi se uzdah jedan
u oku se suza stvori
al’ da kane ja joj ne dam.

Violino ti ne diraj
svojom strunom moje rane
prođe mladost moja draga
vreme nosi naše dane.

U maglama mojim sivim
ostale su samo sene
tvoja slika izbledela
i cvet što u bašti vene.

Ne vraćaj mi violino
iz mladosti moje dane
tvoje strune melem nisu
nisu bar za moje rane.

Milovan Petrović

Zainteresovani za otkup autorskih prava, mogu mi se obratiti na gmail adresu:
milovpetrovic@gmail.com

ULICA KESTENOVA – Milovan Petrović

Drvored jedan i jedan grad, na mladost mene podsete sad. Usnulo sve je voz se još javi, u gradu trepću kandelabri. Dve senke samo šetaju gradom, vetar se zanosi sa svojim jadom. Jesen je, lišće lagano vene, ja vraćam stare uspomene. Sećam se jeseni i drvoreda devojke jedne što nežno me gleda, i vidim u … Настави са читањем “ULICA KESTENOVA – Milovan Petrović”

Drvored jedan i jedan grad,
na mladost mene podsete sad.
Usnulo sve je voz se još javi,
u gradu trepću kandelabri.
Dve senke samo šetaju gradom,
vetar se zanosi sa svojim jadom.
Jesen je, lišće lagano vene,
ja vraćam stare uspomene.
Sećam se jeseni i drvoreda
devojke jedne što nežno me gleda,
i vidim u crnoj mračnoj noći
boje kestena njene su oči.
Ruke joj tople ko mesec maj
vodi me lagano,… mislim u raj.
Nađe se tu i klupa stara,
prepuna pisanih spomenara.
Vrele nam usne stvoriše žar,
da noć je duže trajala bar.
Jutro sa sobom odnese sve,
ti nesta za uglom ulice.
Sada su sećanja ostala samo,
ulica za koju mi samo znamo.
Ulica mladosti, ulica snova,
ulica naših kestenova.

Milovan Petrović

»АДВОКАТ« Н.Терзиоски

АДВОКАТ (игра) (како је песник постао писац) АДВОКАТ: Ја сам, пажљиво прочитао вашу молбу и, веома темељно али вам морам рећи и да се још у својој пракси нисам срео са тако јасном визијом. КЛИЈЕНТ: Шта је ваш, закључак? АДВОКАТ: (устежући се, и опрезно) Изузетно вас ценим, као човека и, нашег познатог песника али ваша … Настави са читањем “»АДВОКАТ« Н.Терзиоски”

АДВОКАТ
(игра)
(како је песник постао писац)
АДВОКАТ: Ја сам, пажљиво прочитао вашу молбу и, веома темељно али вам морам рећи и да се још у својој пракси нисам срео са тако јасном визијом.
КЛИЈЕНТ: Шта је ваш, закључак?
АДВОКАТ: (устежући се, и опрезно) Изузетно вас ценим, као човека и, нашег познатог песника али ваша жалба нема неких јачих основа
КЛИЈЕНТ: Хоћете рећи, да је климава?
АДВОКАТ: Да…осим тога забога, то још нисам имао у својој пракси
КЛИЈЕНТ: Али, ја сам несрећан! И целог свог живота сам био несрећан
АДВОКАТ: Свакако, али не можете због тога тужити самога себе!?
КЛИЈЕНТ: Ја желим…
АДВОКАТ: (упада му у реч нестрпљиво) Знам, знам ви желите да се одрекнете самога себе! Па то не иде
КЛИЈЕНТ: Ја тô желим
АДВОКАТ: Али човече, не можете сами себе да тужите, јесте ли ви свесни шта тражите од мене?
КЛИЈЕНТ: Ја хоћу да се одрекнем…знате та емоција…
АДВОКАТ: (прекида га) Ама, шта би рекла адвокатска комора? Није вам емоција нужни део, па да се грабите за њу
КЛИЈЕНТ: Шта адвокатска комора има са мојим емоцијама и на крају ја сам сâм себи уништио живот!
АДВОКАТ: (са чуђењем) Па зар сте једини?
КЛИЈЕНТ: Да је пристала да се мојом зове, да је узела моје презиме…
АДВОКАТ: (прекида га) Ама које презиме?
КЛИЈЕНТ: Моје, по рођењу презиме! Зар не мислите, да би ми судбина тада ишла другим током?
АДВОКАТ: Ваша судбина би тада била у њеним рукама!
КЛИЈЕНТ: (нервозно, и љутито) Ја сам дошао да поднесем тужбу и, молим вас да то најозбиљније прихватите
АДВОКАТ: (увређено) О, па немојте бити дрски!! (устаје наслони се на сто) Сваком клијенту сасм на услузи и волим кад сваки клијент изађе из ове канцеларије задовољан! (седа) Ја све, па и овако, луцкасте, баналне случајеве, узимам са највећом озбиљношћу и, строго професионално!
КЛИЈЕНТ: (помирљиво) Е, онда се уозбиљите и пишите!
АДВОКАТ: (збуњено и помало отсутно) Шта да пишем човече?
КЛИЈЕНТ: Пишите, пишите да подносим тужбу против оног Терзића…и пишите…
АДВОКАТ: Ви траћите моје рођено време…(резигнирано) Молим вас идите…идите! (маше отсутно руком)
КЛИЈЕНТ: (устаје увређено повишеним тоном) Али…али то је дрско сваше стране!
АДВОКАТ: (устаје, увређено) Слушајте човече! Вама је потребна помоћ другог доктора а не моја! Ви, не можете сами себе да тужите! (седа, и прави израз лица на којем се види да му све делује узалудно)
КЛИЈЕНТ: (упорно, и даље стојећи) Ја се себе одричем!
АДВОКАТ: (покушавајући да га убеди) Чекајте! (подиже руку и гледа доле) Рекли сте да желите да поднесете тужбу?
КЛИЈЕНТ: (седа и потврђује) Да, тужим самог себе и, одричем се самог себе!
АДВОКАТ: Ама ипак то не иде (погледа га па знатижељно) Имате ли ви имовине…колико ја знам имате?
КЛИЈЕНТ: Имам, хвала богу имам…(клима главом)
АДВОКАТ: (као досећајући се) Ето! Па ви пишете и, имате много, много књига и те ваше поезије
КЛИЈЕНТ: (мрзовољно) Имам тачно…(клима главом) Недаде ми бог дао памет ал’ ми даде тај дар за песме па их имам
АДВОКАТ: Ето! (насмеје се и, са олакшањем) Можете се одрећи…дела те имовине
КЛИЈЕНТ: (невољно) Па сад…
АДВОКАТ: (као да нагађа) или непокретне
КЛИЈЕНТ: Да се одрекнем гарсоњере?
АДВОКАТ: Али, имали бисте душевни мир
КЛИЈЕНТ: Тесан ми је тај мир и овако
АДВОКАТ: Тридесет осам квадрата
КЛИЈЕНТ: То ми је господине поклон
АДВОКАТ: Вама је и друга жена поклањала
КЛИЈЕНТ: Али, са свим режијама…
АДВОКАТ: Но, како вам воља али можете се одрећи и те своје интелектуалне својине
КЛИЈЕНТ: (гунђајући) Јаке ми интелигенције
АДВОКАТ: Али, популарност! Ви сте сада славни
КЛИЈЕНТ:Јаке вајде од славе
АДВОКАТ: И то је део вас, па се тога можете одрећи (искриви главу па га погледа)
КЛИЈЕНТ: Ја желим да се одрекнем себе!
АДВОКАТ: Али господине, Терзиоски…
КЛИЈЕНТ: Пардон! Терзић
АДВОКАТ: Терзићу…не мојте се правити невешти. Ви се можете одрећи оног интелигентног и, оног, оног…душевног у себи али (рашири руке и насмеје се) али не и себе целог
КЛИЈЕНТ: Ја управо, то желим!
АДВОКАТ: (досећа се и са неверицом) Да, немислите ви на опроштајно писмо? (услужно га понуди цигарету те му је и припали) (поправи сако и боље се намести у фотељи и видно задовољан послован)
КЛИЈЕНТ: (мирно пуштајући дим) Може се и тако рећи
АДВОКАТ: Е, у том случају…(вади из фијоке један лист папира)
КЛИЈЕНТ: (са надом и осмехом) Да ли прихвате?
АДВОКАТ: (бранећи се) Ништа вам не обећавам…али ја сам још јуче читајући вашу жалбу позвао господина Мирића (нагне се напред и поверљиво) он ће стићи сваког часа (и сам припали цигарету и из радног стола извади флашу шанпањца те напуни чашу обома) Живели!
КЛИЈЕНТ: (прихвата чашу и као прави знанац куша вино)
АДВОКАТ: (опрезно) Него…док чекамо реците ми…шта вас је нагнало на тај чин?
КЛИЈЕНТ: Видите, ја сам чврсто решио да се свега, свега одрекнем; и решио сам да све оставим иза себе.
АДВОКАТ: (са разумевањем упада му у реч) Разумем, разумем…али јесте ли покушали да се негде другде пронађете?
МИРИЋ: (улази и клањајући се обојици стојећи) Поштована господо! (скида шешир)
АДВОКАТ, КЛИЈЕНТ: (устају и клањају се)
АДВОКАТ: (показајући му да седне поред Клијента)
КЛИЈЕНТ: Драго ми је докторе (рукују се)
МИРИЋ: О, како сам сметен…(удара се по челу и седа) заборавио сам књигу а намеравао сам да вам је донесем и да ми је потпишете
АДВОКАТ: (радосно) Драги мој докторе, господин управо хоће да потпише како се одриче свих својих дела (тапше рукама)
МИРИЋ: (збуњено) Како молим? (погледа Клијента)
АДВОКАТ: Да, управо тако као што сам вам јуче у разговору рекао (нуди и Марића шанпањцем и цигаретом)
МИРИЋ: (узимајући чашу и цигарету, гледа у адвоката) Али забога!
АДВОКАТ: (прилази и припаљује му цигарету и нагиње се да досипа још Клијенту и себи, затим седа)
КЛИЈЕНТ: (узимајући гутљај, оставља чашу на сто) Ја желим да се одрекнем себе! (прекршта ноге) Моја несрећа је у тој жени, а моја срећа у њеној несрећи
МИРИЋ: (знатижељно Клијенту) Чиме се сада бавите?
АДВОКАТ: (похвајујући га) Господин пише
МИРИЋ: (задовољно Клијејенту) О, па то је лепо! (допуњавајући адвоката, окреће се адвокату) Али знате песме су за заљубљене да, али ако ви тако желите…(гаси цигарету)
АДВОКАТ: Господин је рад и, чврсто решен да се себе одрекне и да опроштајно писмо напише (гаси цигарету)
МИРИЋ: (Клијенту) А, јесте ли били на полицију?
КЛИЈЕНТ: Не! Не за сада
АДВОКАТ: (Мирићу) Врло добро, врло добро
МИРИЋ: (Клијенту) Видите, то стоји да ви можете да напишете то опроштајно писмо. Јел’ те? (окрене се адвокату)
АДВОКАТ: Свакако, свакако још би оно депоновано код мене имало тежину…и избегли бисмо разна шпекулисања, а и они на полицији брате много цепидлаче
МИРИЋ: (Клијенту) Дакле, пре него то писмо напишете…дајте напишите неку комедију о свом животу, напишите неку сатиру. Па зар мислите, да мени није дошло да напишем такво писмо? Чак драговићу мој више пута! (подиже прст)
АДВОКАТ: (шеретски) Два су код мене (показује на сеф и лупка руком по сефу)
МИРИЋ: Па и ја имам два пропала брака, (броји на прстима) три пропале дисертације, четири кредита, троје деце и две парнице
АДВОКАТ: (Клијенту) (устаје нуди га цигаретом и припаљује је) Ево их код мене! (показује на сеф и седа) Мене онај Станков још није развео!
МИРИЋ: Ето, та моја друга жена из још важећег брака (пада у ватру) тражи сатисфакцију од 1400 квадрата! Мој син пубертетлија тражи апартман; ташта хоће у Карађорђево, а она прва још важећа ташта је отишла у старачки дом. А где ћу ја! (плане) А где ћу ја!
АДВОКАТ: И ја волим Верицу и цвеће…али мене ето та срећа неће
КЛИЈЕНТ: (гаси цигарету, устаје и схватајући у каквој је ситуацији рукује се са обојицом) (Мирићу) Драги, докторе! Прву ћу књигу вама поклонити и потписати!
(Адвокат и Марић га само збуњено погледаше)
 

КРАЈ

MIHOLJSKO LETO – Dejan Ivanović

MIHOLJSKO LETO religiozna (Miholjdan, 12. oktobra po gregorijanskom kalendaru) U pustinjama poste usamljeni otšelnici, mole se i telom pate. Otidu, nestanu samo… Zaneseno predaju se bogu. Ne dočekaju otac, ni brižna mati, da se skrušeno, štogod brže mogu, zbunjeni sumnjom predomisle, obuzeti  možda čežnjom, starom domu vrate… Dugo požive oni jedući samo retko kad nađu, … Настави са читањем “MIHOLJSKO LETO – Dejan Ivanović”

MIHOLJSKO LETO
religiozna
(Miholjdan, 12. oktobra po gregorijanskom kalendaru)

U pustinjama poste usamljeni otšelnici,
mole se i telom pate.
Otidu, nestanu samo… Zaneseno predaju se bogu.
Ne dočekaju otac, ni brižna mati,
da se skrušeno, štogod brže mogu,
zbunjeni sumnjom predomisle,
obuzeti  možda čežnjom, starom domu vrate…

Dugo požive oni jedući samo retko kad nađu,
korenje i lišće sirovog bilja.
Kako im zapovesti nalažu, da poslušaju,
tek jednom po zalasku sunca, u najavi nadolazeće noći.
U pustom kraju bez hlada i kiše, na postelji od golog kamenja,
stotinu leta čak i više dočekaju;
Bdijući tako u samoći.

Sveti Kirijak, rani hrišćanin u petom veku, otšelnik beše.
Poreklom iz Korinta grčkog, od oca Jovana i majke Evdokije,
mlad se u Jerusalimu zamonaši.
Njemu u čast i Mihaila arhangela čije ime ponese,
slavimo praznik Miholjdan kad nenadano
u jesen, dođe miholjsko leto takozvano,
koje nam ulepša predstojeće dane, neminovne, hladne.

Sujeverni ljudi misle: zbog miholjskog leta
sledi duga i oštra zima, sneg će dubok da padne …

Dejan Ivanović,
12.10.2017.god. Baroševac

Чежња

Усамљен… ко морска хрид плаветни вео мути ми вид… Таласи ме бију, вјетрови гризу и времена зуб… Опасност сам за лађе преоштар и груб… О кад би галеб слетио да одмори крила, ил морска ласта, ко сестра би ми била… Ви морске шкољке пријените за ме иако у мноштву и ви сте саме… Мекане алге … Настави са читањем “Чежња”

Усамљен…
ко морска хрид
плаветни вео мути ми вид…
Таласи ме бију, вјетрови гризу
и времена зуб…
Опасност сам за лађе
преоштар и груб…
О кад би галеб слетио да одмори крила,
ил морска ласта, ко сестра би ми била…
Ви морске шкољке пријените за ме
иако у мноштву и ви сте саме…
Мекане алге чарапе ми плетите,
све морске птице на мене слетите…
Капу ми од гнијезда правите…
На чело ми рој звијезда ставите…
Све док не дођу чаробне ријечи…
Нека ме ваше присуство лијечи…
А кад долете тихо та слова,
сиђите мирно са мога крова…
Тада ће потрес снажно дрмати,
моје ће срце силно куцати…
Морска ће хрид да се откине…
Умјесто пада,
винут ће се у висине!

„СА ЖЕНОМ У КАФЕУ” Н.Терзиоски

СА ЖЕНОМ У КАФЕУ „Погледи упућени вама одаше моја осећања прижељкивао сам  овај  месец и ваш долазак. Погледи упућени вама одали су моје манире знате, још од малих ногу волим жене старије. Не, није ме мајка држала за руку нисам имао своје играчке, не…, и нисам редовно прао руке; али ни данас нису тако грубе. … Настави са читањем “„СА ЖЕНОМ У КАФЕУ” Н.Терзиоски”

СА ЖЕНОМ У КАФЕУ

„Погледи упућени вама
одаше моја осећања
прижељкивао сам  овај  месец
и ваш долазак.

Погледи упућени вама
одали су моје манире
знате, још од малих ногу
волим жене старије.

Не, није ме мајка држала за руку
нисам имао своје играчке,
не…, и нисам редовно прао руке;
али ни данас нису тако грубе.

Имате право, када тако говорите…,
много је жена у овом крају,
али ја у очима вашим препознах
драгу, будућу сапутницу!

Погледи упућени вама и ово
пар упућених искрених речи: пристанак
мога срца значе, да се са вама заједно
одам бескрајној срећи.

Добро, нећемо стајати на улазу
у близини је један мали caffe…
Рекли сте дакле да ћемо се држати за руке?”

И, данас док цвета јесен
а сунце кишу моли, и данас
јој се осмех искраде јер је још
тај дечак воли.