SIRENA
Eno je gleda u daljine,
sirena na rubu stene,
Sama, miruje i čeka….
U moru ga nema, na nebu nije!
Gde je iza Sunca se krije!?
A, ona noćas mora izaći pred mesečinom da bdije,
očima uprtim ka zvezdama, moraće tajnu da krije!
Ej, proklete ste daljine sjajne i ladje što noćas plove!
Mornari neki na palubi su dok svetla noćna gore,
izvode šalu, po dim koji puste, talase noćne čuju,
miris obale donešen vetrom, željno iščekuju…
Devojka, žena, kolevka se njiše,
on čedo možda tamo ima….!?
I sada se pita obuzet setom, šta li je sa voljenima?!
Muke ih more, ali eto zatim čuje se gromki glas,
ljudi dodjite zapevajmo u šali je naš spas!
Eh, čula ih je mnogo puta sirena tu na steni.
svi su joj mili kao rodjeni, putnici po morskoj peni!
Za nju ne postoji ni priča ni tajna o kojoj nije znala,
ali, pomoć ište i ona sada, a od koga nezna ni sama!
Ostaće navek, a vekovima samo će mudrija biti!
Dal da sačeka i da se nada….
ili u dubine morskoga grada, polagano i tiho telo da spusti!?
Eh, ostajte mi valovi pusti!
To da im kaže, i da ponese, tajne sa kopna,
priče i pesme….il, možda nekad opet proviri,
da treptaj duše za tren tu smiri!!!!
© Miladinović Sandra
