Категорија: Sandra Miladinović

KAO BOGINJA….

Ja zaspaću na grudima tvojim,
dok mi šapces reči večne tajne,
dok me voliš i nežno i strasno,
i srci mi bije tako glasno,
a, uvojke mrsiš mi beskrajne!

Poljupce prosipaš baš svuda,
ja ne želim novo praskozorje,
ja bih da se pod zvezdanim nebom,
kao boginja opčinjena sjajem,
mi zauvek budimo udvoje!

Ne, to neće razumeti svako,
koji čuje samo zveket zlata,
kome zvezde nemaju značaja,
dok u nama žive od vajkada!
Mi bi lude bili i pajaci,
i loš primer svoj toj lažnoj sreći,
al’ neka ih kada dodje vreme,
možda će se i njima sve reći!

© Miladinović Sandra

NE ZNAM KAKO DA TE ZOVEM?

Ne znam kako da te zovem,
s’ tako nežnim dlanovima!?
Ne znam kako da te zovem,
s’ tako umilnim očima!?
A, kad pričas ti si….
ti si reka tako bistra,
ti si reka nepresušna!
Ne znam kako da te zovem,
i boli me zato duša!

Ne znam kako da ti tepam,
kad me tako srećnom činis!?
Ne znam kako da te ljubim,
drugačije da doživiš!?
Kao nikada da osećas,
da treperi tvoja duša,
da prožima tvoje telo,
kao kiša posle suša,
i da dah ti bude vreo….
Ne znam kako da ti tepam,
a, da pamtiš život ceo!?

Da ti kažem – janje moje,
da ti kažem – dušo, dragi,
ili ti si moje nebo,
moj ljubljeni, nada ,sreća…!?
To dovoljno neće biti,
neka reč mi treba “VEĆA”!
Ne znam kako da te zovem,
i da mislim vise neću,
jer to dah mi oduzima,
dok te cekam sagoreću!?
Kad te vidim u zagrljaj
vinuću se poput laste,
tebi daću dar najveći,
usne rujne što me krase!

© Miladinović Sandra

VATRA JE U MENI

Vatra je u meni, pa pustiću druge,
neka krenu tamo kud su naumili,
neka ginu ludo, neka ginu slasno,
neka krše krila tako zaneseni!

Vatra je u meni, ali sve te ruke,
što pružaju u igri kao lažnu nadu,
ništa mi ne znače, ništa mi ne nude,
ja nebih da odmaram u njihovom hladu!

Ja bih kao vranac u silini vatre,
jurila za vetrom i polenom nebom,
pa bih niz livade i vrleti krasne,
opet vinula se opijena medom!

Ne moram da biram, ne moram da primam,
mogu da treperim i igram do ludila,
mogu da se šepurim i sa oblacima,
sve je bolje nego život uzaludan!

© Miladinović Sandra

LIK U OGLEDALU

Ja verujem samo u svoja oka dva,
jer nikada me nisu izdala!
Krive su samo želje, zaborav i srce,
to sam sama sebi priznala!

Ja verujem samo u svoja oka dva,
obmanu, tugu i laž, sve to vide lako,
ali, želja da doživim slatki davni san,
najtamnija stakla stavlja samo tako!

I tako ja kušam najsaldje groždje,
dok polako idem duž mirisnog reda,
i jedan po jedan u korpicu berem,
a, baš sebi spretno bacam nož u ledja!

Ne, rekla sam nemo gedajući oči,
taj lik u ogledalu što me spretno muči,
lagala sam vas, prevarila sebe,
srce će mi opet tako jako tući!

Ja verujem samo u svoja oka dva,
o, slatko cu groždje ja opet kušati,
ali, tako lako željama se nedam,
a, srce i duša razum ce slušati!

© Miladinović Sandra

BISERNI VALOVI

Vi talasi morski moćni,
što jurite k’ nama amo…
Iz ljubavi hrlite li, il
zagrljaj strasni samo!?

Sa dna morskog iz dubina,
poneli ste biser, školjke,
i daleko put visina,
vetrovima vi ste boljke!

Učini se njima divno,
da ih s’ vama i podele,
pa luduju al’ne znaju,
da se uzalud vesele!

A, biser ste baš prosuli,
vrhovima koji pene,
ogrlice vetar vidi,
al’ ga morska struja prene!

Utroba ih spremno prima,
kao škrinja blago svoje,
ni jedan joj nije višak,
jer deca se i ne broje!

Sve to čovek kada gleda
može samo da se divi,
da se ovom skladu preda,
i uživa u daljini!

Šta se zbiva na pučini,
zalivima nije lako,
s’ talasima dok se ljube,
dok poljupci traju kratko!?

Maslinjaci su sazreli,
i vidovnjak u svom miru,
sedi srećan tu na steni,
i dušu mu prizor pleni!

© Miladinović Sandra

OČI MONAHINJE
Boginja si praska i duša želje,
da opstaneš i traješ opčinjena nadom!
Praskozorje, a ti si rosa sa lista,
u dodiru sa prvim sunčevim zrakom!
Tama ti je strana, a svetlost te opija,
što obasjava krivudave puteljke,
močvare i nedodjije skrivene od sveta,
pa daleke i usamljene
nabujale reke!
A, poput bumeranga se odbijaš od jezera,
tajnovitih mora i okeana, kao ogledalo ogromnih razmera
što vasioni maestralno se udvara!
Ti mističnim činiš duboke i mudre, te prelepe oči,
sto kao da krije monahinja ispod kamilavke!
U samoći i molitvi spoznala je dubine i tebi znane,
ruke su joj bele, a usne ko u Bogomajke!
Korakom kao da je laste nose, kreće se u
crnoj odeždi tiha,
a, misli su joj razasute vilinske kose,
što mirišu na tamjan, bosiljak i kamilicu,
na uvek ko vino rumenom licu!
Ti bi joj poslala goluba na prozore
i skrivenu poruku u njegovoj belini,
a, ona bi poput prividjenja dala mu mrvice,
pomilovala krila i pogledala ga pravo u oči
pa tiho rekla:”Idi, sada se slobodno vini”!

© Miladinović Sandra

DVA OKA CRNA

Sa moga lica zalazi sunce,
iz zenica mi nestaje iskra,
osmeh-sve manji buket ruža,
a, čini mi se da sam ista….

Ali, ruke sve nežnije su,
a, duša ko staklo, ali tek zna da ljubi!
Dodji, požuri i ne oklevaj,
Ti jedan, jedini od toliko ljudi!

Polako mesec kosom šara,
bledilo svoje tajno spušta!
Ali, ja ko jela stamena sam,
ko biser što vrh talasa penuša!

Od mene naniži ogrilice,
sazdaj dvore i mostove,
a, okolo sve nek je jelova šuma,
i moje ruke sa dva oka crna!

(c) Miladinović Sandra

PUSTI ME DA BUDEM REKA

Pusti me da budem reka,
nemirna i brza, ponekada pritajena
u nekom tišaku!
Pusti me da valjam i mrvim
igrajući se sa algama,kamenjem i peskom…
Da učestvujem u stvaranju,
i da se utrkujem sa ribama i nebom!
Brojaću oblake!
Pusti me jer je tako vedro,
puno magnetizma, prosto je privlačno za to!
Pusti me da poskakujem veselo preko kamenja,
i da na brzaku uprskam vrbake i
topole, slučajne prolaznike, dvoje što se vole!
Da slušam priče ribara,baštovana i smeh dece!
Pusti me…
Hoću da sa slavujima i vetrom stvaram
melodije!
Potrebne su mi samo note i zvuk violine ili gitare
i osećaj slobode, prave…!
To se ne može platiti novcem,
niti mogu podeliti ovoga časa to sa tobom!
Pusti me da bar jednom budem ko
boginja u valovitoj haljini, shvati…
Oprosti za ove trenutke i pusti me sebi samoj,
sigurno ću da ti se vratim!!!
A, za uzvrat grliću te za dva veka i više,
ali, tako nežno i strasno, pa tiho, jos tiše!
Ma pusti me jer proći će me želja
sto mi budi čula, daje novu volju,
a, sutra svanuće novi dan,
novo iskušenje traži mene bolju!
Nedaj da me tuga savlada i bdenje,
da skrhana budem ko ptica bez krila!
O, pusti me da budem reka, ali tvoja,
jer oduvek sam samo to i bila!

Voljeni, pusti me da budem reka….

© Miladinović Sandra

DUŽNA SAM TI….

Dužna sam ti za sve one suze,

za uzaludna nadanja i patnju,

i crvene ruže koje su nicale

našom stazom koju sam zamišljala!

Za uvrede koje su bolele,

 uz pitanje zašto i zbog čega?

Dužna sam ti jer sam spoznala

praznine, pustoš i tmine moje i tvoje duše!

Ti si mislio da nestajem i da mi se mostovi ruše!?

Dužna sam ti i nemam iskupljenja,

za besane noći i noćne more,

i graške znoja u osvit zore!

Dužna sam ti,

 a,  za sve to ti mogu reći

samo HVALA,

jer svaka kap krvi koja je iz moje duše

potekla, sada vidim, mnogo mi je dala!

Dužna sam ti……

© Miladinović Sandra