Добродошли!
ДАН ПОСЛЕ
29.06.2001.
Јуче је ђаво засео
на престо Лазарев
Господе,
продали смо душу
поклекли на колена пали
Ако је ово понижење
спасење које нудиш
ако смо толико мали
нека је проклето име српско,
род и вера
Душанова молитва
Кнежева клетва и вечера
и Видовдан
ЈЕСАМ ЛИ ТО САЊАО
Не знам тачно јесам ли те срео,
или сам то само сањао
и не сећам се је ли то јуче само грмело,
или су били авиони,
али знам сигурно
да због тебе страшно мрзим
ово време страдања и ову страшну годину.
Падају бомбе на наш град…
Тумарам од немила до недрага
без правца и циља,
без пута и путоказа,
као усред свемира.
Не налазим никог познатог,
ни драгог…
Само бледе сенке
непознате жене,
а онда журим да склопим очи
да те у сну љубим
сред овог немира.
Настави са читањем “ЈЕСАМ ЛИ ТО САЊАО – Мирослав Мића Живановић”
НЕ ДИРАЈТЕ МИ ДЕЦУ
Бацате бомбе у моје недосањане снове
и будите ме у глуво доба
па збуњен тумарам
док пронађем врата
А таман сањам ливаду изнад села
и како берем прве љубичице
пружам јој
а њене очи трепере као жеравице
и хоћу да је пољубим
а она каже, зар усред рата.
И све вам опраштам ако станете
ја више и нисам за такве снове
брига ме што ме будите
заспаћу и сањаћу нове.
Уживајте у музици Мирослава Миће Живановића
Дођи драги довече на прело – Александра Костић
Милосав Ђукић Ћука
НА КЛАДЕНЦУ
На воду си пошла
заносна и млада,
твоји ти рекоше
од туд да пожуриш.
Кад на извор дође
задихана и врелих образа,
поглед твој се срете
с његовим очима.
Момак леп и млад, узе ти тестије,
па стаде воду у њих да лије,
тихо и стидљиво онда теби рече
хоће да те проси већ идуће вече.
Уздрхта ти срце на те нежне речи,
шта ће отац рећи, може то да спречи.
Твоја жеља јака, ко сведок љубави
на кладенцу оста, тестије остави.
С поносом се сећам,
беба твоја мала
хвала ти за живот који си ми дала.
© Милосав Ђукић Ћука
Биографија: Милосав Ђукић Ђука је рођен је 1957. године у селу Здравињу код Крушевца. На раду у „Трајал Корпорацији“ провео је 33 године. Дипломирани економиста и сада ради у ЈКП „Градска топлана“ у Крушевцу. Уметност уопште је његова велика љубав: музика, сликарство, књижевност. Организавао је до сада 8 ликовних колонија у родном Здравињу, као и више песничких сусретања под називом „На Ђукином кладенцу“. Живи у Крушевцу, ожењен супругом Аницом, отац сина Ивана и ћерке Иване, деда три прелепе унуке Милице, Магдалене и Дуње. Нада се скором одласку у пензију.
Љубодраг Обрадовић је поклонио Милосаву Ћукићу Ћуки своју књигу…
БОГИЊА
Око тебе врти се свет…
Младост, љубав и прилике…
Ти напросто опијаш сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има!
Око тебе бљешти сјај,
милион срца слути срећу…
Око тебе лампиони, сви шампиони,
и нада да ока ти одсјај
заборавити никад нећу…
Слободно скочи,
све кочнице откочи…
Живот је слеп, кад си тако лепа
по сувом док пливаш, у мирисима уживаш,
све скриваш, а смисао откриваш…
Слободно чизмом
згази цвет, који руди за грех,
и осмехом их отерај у очај…
Нека на коленима чекају рај!
Не, немоћ није крај жеља,
на сваком углу, на сваком прсту,
ниче букет пријатеља,
стотину и један,
и свако остаје жедан…
Клизе сузе, мисли лете,
а опчињени никако да се сете,
због чега их чежња ломи,
због чега им срце зебе,
ни зашто се увек воли
она, која гази цвет
и све који зраче…
Око тебе врти се свет…
Срећа лебди на крилима…
Зашто свима заледиш срце,
а happy end ти зрачи у очима…
© Љубодраг Обрадовић
… а затим и изговорио поменуту песму.
БИОГРАФИЈА:
Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. До сада је самостално објавио 7 књига и то 6 књига поезије: ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ, ЖИВЕТИ СЛОБОДНО, МИРИС БОЖУРА, БОГИЊА, КРУГОВИ и ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО, а УКРОТИТИ ЕТАР је његова седма књига и садржи збирку записа, приказа књига, културних догађања и рецензије књига. Недавно је из штампе изашло и II. издање (измењено и допуњено) његове прве књиге ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ. Песме су му објављиване и у бројним заједничким књигама и часописима у Србији и ван земље. Покренуо је часопис за поезију ПоезијаСРБ и до сада уредио 15 бројева…
Александра Костић – Мој бехаре…
Прочитајте како је било на промоцији и погледајте фотографије
У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА
Ниси ми ништа,
ни сестра ни жена,
ни пријатељ ни брат,
случајно сам те срео,
сазнао пар ситница
и потпуно се сплео,
па месечарим као скитница
између сна и јаве.
Ма који то ђаво дрема
у мраку твојих зеница,
па ми неда мира?
Не излазиш ми из главе,
иако те нема данима,
па се понекад запитам,
да ли те уопште занима
јесам ли жив и шта радим,
док празни солитери дремају
у јези подмукле тишине и мрака?
Сам сам данима,
а нећу у склоништа
и нека ми опросте
јунаци са бојишта,
што усред овог јада
помислих на твој осмех
с краја прошле јесени
и желим да те нађем.
© Мића Живановић
Кажу да је 13-ти дан у месецу баксузни дан, али није тако мислио и Мирослав Мића Живановић, када је за промоцију своје прве књиге поезије *У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА* одабрао баш 13.12.2012. године и Белу салу КЦК. И није погрешио, јер је вече било изузетно и исплатило је труд и време које је аутор уложио у осмишљавање и припрему ове промоције која ће се памтити.. Комбинација поезије (која је у ствари музика душе) и музике (која је поезија душе), коју је на прави начин одабрао, говорио и певао Мића Живановић, погођена је тако да сачува заувек ово вече у сећању бројне публике, која је испунила Белу салу Културног центра Крушевац до последњег места.
Да вече буде изузетно припомогли су и Мићини пријатељи (и пријатељице): Јелена Ђорђевић (која је говорила поезију и поетски брод ненаметљиво довела до луке); затим бројни виртоузи који су музиком обојили вече: Марија Вујић, Александар Васић, Бранко Симић, Радмила Бајић, Милан Милетић и Оркестар РТК и наравно један песник (да Мића не буде сам на ветру), то јест ја – Љубодраг Обрадовић.
Настави са читањем “У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА – Промоција књиге Мирослава Миће Живановића”
ПЕСМА ЗА ФАЈРОНТ
Већ су давно прошли најситнији сати,
трећи пут за фајронт крчмар светла гаси,
прикрада се зора и музика дрема,
а ја тражим песму што Љиљане нема.
Уморни свирачи гледају ме бело
и ако се добро годинама знамо,
конобара молим за још једно црно,
а њих убеђујем, молим, рефрен само.
Ал само још једном преклињу ме они,
мрзовољно келнер црно вино служи,
ехо исте песме кроз главу ми звони
што Љиљане нема да се с нама дружи.
Знам није им лако, а и мени није,
Бог зна ком је теже њима или мени,
не тражим ја вино то ми душа пије,
а ја само хоћу песму о тој жени.
Настави са читањем “ПЕСМА ЗА ФАЈРОНТ – Мирослав Мића Живановић”
Данас Вам представљамо Мирослава Мићу Живановића у виртуелном аудио програму ЈЕДАН ПЕСНИК -ТРИ ПЕСМЕ. Мића је комплетан аутор овог прилога! Не само што је написао и одрецитовао поезију овде заступљену, већ је и отпевао све 3 песме.
Настави са читањем “Мирослав Мића Живановић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ”
Мирослав Мића Живановић
VREME POSTOJANJA
U noći praska i bljeska,
novog dana, početka
trajanja, postoji iz prošlosti
jedan tok, kojim putujemo.
Svojom voljom, a nevoljom
nošeni olujom, protiv sebe
nemamo puta izbora, do jedino
sjaj zvezde ako nas dotakne.
Obgrli i podari danima budućim,
jutrima u kojima se budimo i postojimo.
Od prvog plača i udaha do traga koji ostaje
u slici sećanja i liku iz lika nastalog imena,
senke nevidljive, prisutne u godinama…
Koliko od nas ima, u onima koji traju, posle…
РАЗВОД
Далеко су дани меденог месеца
и године снова, маштања о срећи,
када смо искрено, волели ко деца
и бирали шта ћемо једно другом рећи.
Шта нас је довело до овог тренутка?
Јесу ли године, ко ветрови силни,
протерале љубав из задњега кутка,
а ми ко без душе, постали дебилни?
Ноћас, на све стране, летеће без реда
отровне стрелице горчине и једа.
Као из заседе, вребаће нас мане,
свих ових година некако скриване.
Ко легије страшне, свако из свог рова,
целе ћемо ноћи јуришати снажно.
Брисати године испод овог крова,
као да нам баш ништа није било важно.
И до зоре стићи до једнога циља
да једно другоме ископамо очи
и да уништимо све трагове миља
ко да једно другом никад нисмо били
скровиште и кутак и звезда водиља.
Пуцаће окови, кидати ланци
и коначно, ево, срушити тамница
у којој смо силом живели ко странци,
под маскама што нам прикривају лица.
Убићемо тако ону слатку ћутњу,
из које су риме летеле до звезда.
Као опчињени прослављати смутњу,
која нас безумно оставља без гнезда.
Настави са читањем “РАЗВОД – Мирослав Мића Живановић”