Добродошли!
2012.
Reči poput vatre, vetra i vode –
čije slovo vatreno stoji,
na rubu največnije slobode!
Poljubcima nebo lako oboji.
I mramorni kamen plaši,
umećem najženstvenijih misli.
Da prljavom haljinom – polenom praši,
zvuk kapi sa ulice pokisli;
Kao notama mraz je donet.
U najtopliji srca kutak,
gde odeven sam kao sonet
i dremežljivo pevam kao lutak.
Reči što se brane od reči,
jesu poezija divna samo.
U srži gde misao kleči
zaključaj tiho ljubav tamo.
Kao u svakoj mrtvoj bajci
tama utihne u krvi.
Onda On senku mojoj Majci,
zgazi bez reči poslednji i prvi;
I mrtvu tišinu praznih boca;
Kao na filmu da gori rola,
glavna glumica, Ona ujede mog Oca –
i posle magle digne se istina gola!
Ne želim više da išta želim;
Reklo bi dete povrh svega.
U grehu se raspadam i veselim,
nad trulim telima nje i njega.
Na mojoj reci obala nema,
ni leva, ni desna,
a kamoli istok ili zapad.
Moja reka u vašim mislima drema.
I voda nikud ne otiče,
ni dole, ni gore,
ni ka čoveku, a ni u more.
Ona se samo ljubavi dotiče.
U tom miru, peska šum.
Sa tog virovitog dna,
kao reč moje glave,
klizi niz jezike tuđe
i spava s decom vašeg sna.
U njojzi život drukče diše.
I sunce se rađa leđima.
U jutra kao pod zemljom,
ta reka je vizija i večnost –
ona se mojom poezijom piše!
-dobrodošle ptice na moj
dlan od ovasa i riže.
U maglama popijenih reči,
razvučen i nizak vaš poj –
do mene krhko i utešno stiže;
Razlama se senka vas
i vaših krila u meni,
zbog jutra i vetra,
što ljulja misao i vlas –
kako dan sve više rumeni, rumeni . . .
Srećno vam bilo! – ali ja
ne mogu vam usne pružiti.
Zbog ovog grada i njegove memle,
budite moje pesme galija
i Bogovi će se s vama družiti.
Gordi je kamen od reči nad nama,
čeka te tama u znaku svom;
U lepoti koja čami sama.
U ljubavi koja nema dom.
Pričekaj na sreću u noći,
kad zvezde spevaju stih o nama;
Možda ćeš sam, iz pepela doći
na kočijama bez srama!
Kao oluja, nek zaori se smrt!
Što crnim slovom obeleži nas,
ne pružaj ruke u daleki vrt,
jer pod cvećem leži spas.
Zaćuti o nadi na velikom tronu;
Možda Bogovi daju nam znak.
Kad sva čekanja i poljubci klonu,
reči će biti svetlost za mrak . . .
Pesmo ne škrgući zubima!
Ne budimo na ljubavi škrti;
Ovaj će cvet plakati večno
odan zvezdama u tuđoj smrti.
Skladu nesklada crna,
tvoje oči krojač rubi.
Senka igra po nožu kao srna,
al ne seče mrak usna koja ljubi.
Srećo, ti ne skrivaj mene
iza kulisa mekane kiše,
već pod nebom u otvorene vene,
saspi melodiju koja mnome diše!