Категорија: Miloje Đorđić

Više me ne muče snovi,
već i sanjivi, portreti.
Više mi je i tuga, poznanik,
kao neki bezvoljni, zadatak novi;

Mrska šetnja, popločanim gradom,
hajde da priznamo, sve smislu.
Da smo, zalud, odbegli brdima,
u ravnicu, za voljenom nadom.

Danas, možda i budemo ljudi,
mirisa finih, ispeglanih, čistih rita;
Kojekude, možda se i savest probudi,
pa nas, gorko, o lutanjima zapita.

Više me ne muče snovi,
već i sanjivi, portreti.
Više mi je i tuga, poznanik,
kao neki bezvoljni, zadatak novi;

Настави са читањем “Sećanja na ljude”

                                            ~oporuka mojim otocima~

Oči bez suza prošlog doba,
previše meda, od ženskih usta;
U tamnicama, srca koje proba,
kišu kad nad morima, kiši gusta.

Vinovim lišćem, prekrite lice,
čoveku bez cilja i srama, što gazi;
Ljubav, nad letom slepe ‘tice,
koja krilima lažne, oblake mazi.

Za dane, plavetnih, ponosa, vlasi,
ispletite vreme nad kamenom;
Nek vatra večno Ništa krasi,
kao vaš poljubac, nad mojim ramenom.

Šta je prostor drugo,
do letina zanemelih reči;
Čekajući, zaneseno dugo, dugo,
beskrajne krilate, nevažeće
sreće, što nam se preči;

Ja sam, uvažavao laži tuđe,
za svoje potomke, nemira;
Vetar je vetru, sve ljubavi, luđe,
u senci jeseni, pratio i
vratio natrag od svemira;

                                                        2.10.

Šta to imaš i kad nemaš;
Da li sanjaš kad’ ja spavam?
Nikada, znam, mene ne snevaš.
Šta je to čudno rasuto, po tebi,
prekriveno vlasima, talasima, penom,
ars longa vitae brevis.

Ima nešto u tom tvom oku,
u tvom srcu, dobro skrivenom.
Postoji neki put, u ćeliju duboku;
Do tvog jezika, zenicom umivenom.

U svakoj tvojoj reči,
ne tražim sebe, niti svoje osmehe,
pa da ih i nađem,
šta više, neću ni da se bojim,
jer znam da smo večni, da postoji
iskra, koja miluje svaki trzaj usana
koji na tvojoj koži stoji.

Držiš i nebesa zaljubljena,
kao da ni do čeg’ ti nije.
Učiniš da svako moje sunce,
nad tvojim krevetom bdije.

Imaš predivne noge, to znam,
poput bagremovog cveta,
nežne i detinjaste, klesane kao
od mramora i žada.
I da me nestane, ni na kraj sveta,
znam, znam i da moja kiša za te pada.

Išao bi’ u smrt, samo da ih dodirnem.

Tvoje oči, pupoljci antike;
Beskrajno prostranstvo boja,
nikako da pretočim, da dokučim,
sve, te, tvoje parfeme.
Kojima svemir zavodiš,
i nekako kao da istorije su neme,
zastanu, baš, kad te najviše imam.

Ti nisi kao druge.
Ti si kao niko, niko si kao ti;
Ti si uopšteno ti, vetar odbeglih
svetova, kićanka prazničnih cvetova.
U mislima odlazim slikom,
daleko nazad, na gole plaže
gde ne daš se nikom,
i kad te najviše traže.

Ti si ipak samo, kao, mudrost,
jedne knjige svete,
na čije čitanje, osuđen
još kao nevino dete.
A zbog tebe, čak, i prognan
skitam, pevam, pomalo otuđen.

Znam! O, i te kako, znam!
Da uklešem u kamen,
sve izvore i vrela,
pa i da se pretvorim u plamen
tačno kako bi ti htela.

Taj, taj plamen, jedan plamen,
nikako, znam, ne bi, ni smela
da sa našeg neba, rumenog kutka
baciš dole, pod jedan devojački pramen;
Na sve smrtnike, kopije ovog blesavog lutka.

Od tebe sam naučio i astronomije;
Svog života, sivog vranoluga,
shvatio da sve što imam, baš i nije
zabava, zvezdani put il’ pruga.
Nije ono, što te više volim,
onaj način, na koji se borim.
Da proživim večnost, da odolim.

Slivam se tvojom kožom,
čak i kad spavaš, nema-
Sanjajući, moju, ljubav večnu.
Preko grudi, sve do pupka.
Čovek u meni, počinje da ludi,
srce, kao kasom, ubrzano cupka.

Celivam ti bedra,
drhtavo dodirujem pleća,
budiš se umivena i sveža,
sve, dok spavaju, vatra i sreća
ja sam, tvoja, paukova mreža.

Ti, samo jedna, nemoguća i divna;
Moja pesmo, mojih grudi,
pomiluj bar jednom zvezdom
senke, nedostojnih i praznih ljudi.
čiji glas od suza sazdan,
pokušava ti reći, stani, avetna i setna
pesmo, pevaću te, Bog zna, povazdan!
Kao i sve pesme, što o ljubavi
prema tebi, pevaju vekovi;

Zla je sreća, da neumorno pišem,
o nebeske svode, suze ti niz dojke, brišem;
Ispred rajskih vrata, tebi stihovima dišem,
opustele, zaboravljene lađe, iza duše moje,
sudbine da se skupe, pod krilo tvoje,
malo ih je, malo, poput svake kiše;
Ne može se oprati proleće,
dok moje reči, ljubavi, pogibije, pred tobom
ponosno stoje !

Za sve, bolne noći, što Si propatila;
Ostajala budna, kad bi me ispratila;
Majko, o kako to milo zvuči,
kad kroz uobražene, ušu slušam:
one grozne reči -idi uči!-

Majko, o zanavek znam,
da Tvoja ljubav iznedrila je sve.
Čak i onda kad lutam sam.
Znam. Nervozno, Ti, misliš na me.

Obuzdavaš svoje strepnje, nemire;
Kroz reči pažnje i suzne oči.
Ljubav, Tvoja nikad ne umire,
i kad si tužna što pijane noći-
provodim sa kojekakvima i kojekude.

Znaš da praštaš čak i kad boli,
ono vreme, kafane, pa kad me i ne bude.
Imaš razumevanja jer voliš.
Za ono, Tvoje je, divlje i mlado;
Što me uznemireno nosi,
htela bi da znaš vrlo rado-
gde sam bio i kud sam stig’o,
ali nevin i nežan, Tvoj dodir po kosi
oprašta i dopušta.

Iznova, iznova gluposti, o iste.
Od njih živim;
Kao vidovita, ja Te ne krivim,
što pogađaš, stalno, savesti čiste.
Gde sam…
Evo me dobro sam. Dovoljno je, molim.
Da nemir ublaži, da splasne.
O, ja Te volim!
Kao što Tvoje ruke,
već stare, jake, znaju da vole,
kao što su tukle;

Majko, o kako snažno zvuči,
k’o juče bejah
od kilo mesa u Tvojoj ruci.
Majko, o znaću da sam u raju,
kad do mene dopru, kao sa nebesa
topli, strogi, tvoga glasa zvuci!

                                             na Ceru 2014.

Od dalekog Kavkaza kaplju nam suze,
te strane, čudnovate kiše;
Naše senke, godinama, šumom puze,
k’o zaleđen potok, da poda mnom diše.

Nebesa kao na dohvat ruci;
Samo ako je -Ja- biti što ne sme,
onda zaigraj, kolo, pa đerdan povuci,
sa vratova, ogolelih padina te pesme.

Ne čudi se, da Ural je strahovito blizu.
Širina mirisnih, prevarenih stepa.
Kao da sam konj iza sebe u nizu;
Poslednja dva zlatnika iz probušenog džepa.

Snovi nas varaju gorko, o druže.
Ne slušaj reke, baš stalno, jer znaju,
da omču nebu stežu sve duže i duže,
nego što nama živima nadu daju.

(C) Miloje Djorđić

                                      septembar 2012.

Tebi koje nisam dostojan,
darivam neznanje svoje.
Spakuj me u antologiju
glupaka, da me pri dnu
stranice dodirima broje.
 
Tebi koje nisam dostojan,
ostavljam sve parkove u amanet.
Sve pokvarene misli
dečaka, kojima ovaj svet je zanet.
 
Tebi koje nisam dostojan,
zavetujem razbarušene aleje.
Drvorede, ušća, svih onih
poljubaca, naših davno.
I jednu ružu, da tebi se smeje.

                                     maj 2016.

Čučala bi na tremu,
u letnje vreme ponajviše.
Krivog pogleda u nebo,
čekajući ljubičaste kiše.

Krao sam joj snove;
Zalivajući ih vinom žutim,
u ritama odbeglog duha;
Čije snoviđenje sa njom slutim.

Umela je i da plače,
kao dete ubodeno na trn.
Krivudala je mislima vazda,
da prizove mi dan crn.

Samo je zaboravila da ljubi;
Komad mesa preplanule krvi.
Na drugi svet sa nevestom,
čije kosti melodijom mrvi.

Izvinjavam se, svetu, na emociji;
Na tankoj žici moga srca.
Poklanjam ga za šešir i kaput,
pod dodirima sunca.
U vetrovito podne mog dodira;
Iza očiju ljubavi i pesme –
Ostavljam poruku kočijašima:

Ne odlazim od vas, kao što
odlazim od sebe,
u nepovrat vodim ruke od papira
i do nedraga svoje korake,
dajem onima koji tek uče da vole.
Ne odlazim od vas, kao što
odlazim od sebe

Razumeće me svet dečijih sklonosti.
Igrama.
U povečerje pod apsurdnim nebom,
ispod bluze maslačaka, oduvanim
brigama.

Izvinjavam se, svetu, na trudu;
Da ne zaplačem.
Na žarkoj želji da uspem,
prodati telo svemiru.
Ostajem u tamnici.
Drugačije ne znam,
sem da odem.

Na šarene razglednice zemalja,
zaboravljenih, šaljem, na,
izmišljenu adresu tek rođenih.
Kojima ostavljam reči;
Da upoznaju sebe,
jer oni su vreme koje tek dolazi.

2015.

Ja sam neuzvraćena reka;
Od sunca naglavačke i opet.
Da ga okreneš moj svet te čeka.
u dogovoru sa pustim snom.
Proleće bez nas cveta, cveta…

Ja sam stari madrac;
Od zagrljaja neba i opet.
U vrtoglavom stihu, zar sreća,
nečijih grudi da i ja rastem
uz taktove cveća, cveća…

Ja sam prohujala mladost;
Svih junaka sa Peleponeza.
U džepovima meseca i opet,
tvoj grad od smole i pruća,
sakriven je život, otet, otet…

Bezuslovno volim, mora;
Potapanje oblaka u oči, opet.
Na hilajde nemilih prolaznika,
alejom tuđeg neba, presušenih kora.
Ja stojim kao krst podvižnika.

Ja sam neupućeni glasnik;
Drevnih žetelaca u polju, opet.
Stara i osedela munja, soneta.
Medeja i Euridip –
Sreća, odavno, nekom doneta.

Krhko i plavo dajem krv;
Pticama drugih gradova i zemlji, opet.
Slavim sebe kao praznik, blagdan.
Na ušćima, ponorima, drvetu bez kiše,
Naslikanim vodama, bedni sam crv.