“Србине” – Мики К. Алексић

“СРБИНЕ”

Са Ловћена Његош гледа,
препун беса, горког једа,
на потомке рода српска,
и смрт му је мање мрска.

Са Крушевца, царска града,
гледа Лазар, препун јада,
на синове и на кћери,
миле су му рајске двери.

Немањићи сви од реда,
вене су им реке једа,
сви племићи плаве крви,
боље што их гризу црви.

С’Колубаре и на Церу,
мученици сви за веру,
одрекоше своје ране,
боље зора да не сване.

Настави са читањем ““Србине” – Мики К. Алексић”

55 ПУТА ПРОЧИТАНО

“СЕЉАК” – Мики Крстић Алексић

“СЕЉАК”

Не стидим се, нити имам длаке,
на језику, у лице вам рећи,
да на овој земљи стоје раке,
у којима почивају преци.

Да сам дете ових дугих поља,
што бескрајно некуда се жуте,
да сам сељак, дете неких гоља,
да ја познам све сеоске путе.

Да сва ваша светла и фанфаре,
ја ни не дам ма за једно дрво,
да поштујем оне претке старе,
што за груду гинули су прво.

Настави са читањем ““СЕЉАК” – Мики Крстић Алексић”

191 ПУТА ПРОЧИТАНО