“СРБИНЕ”
Са Ловћена Његош гледа,
препун беса, горког једа,
на потомке рода српска,
и смрт му је мање мрска.
Са Крушевца, царска града,
гледа Лазар, препун јада,
на синове и на кћери,
миле су му рајске двери.
Немањићи сви од реда,
вене су им реке једа,
сви племићи плаве крви,
боље што их гризу црви.
С’Колубаре и на Церу,
мученици сви за веру,
одрекоше своје ране,
боље зора да не сване.
Место деце, сиротана,
све дебили крај екрана,
новац дају за будале,
залуд дани старе славе.
Место бриге за сироте,
па погледај идиоте,
све парове и сву фарму,
залуд отпор турском јарму.
Место да се пружи рука,
и нађе се где је мука,
утеха се пружи плачу,
залуд отпор освајачу.
Недостојни претка славе,
празне су вам груди, главе,
од очију ви сте слепи,
у срцу вам Пинк и Хепи.
Са Кошара вила гледа,
у души вам пустош, беда,
сви хероји, храбро пали,
више вреди прст им мали.
Ој Србине, шта дочека,
да за болне нема лека,
нити хране за све гладне,
залуд битке, чему ране.
