Категорија: Branko Mijatović

Od rođenja razmišljao zašto
stvori me Gospod kad moram mreti;
od detinjstva neprestano mašt`o
što ne volim ne moram ni hteti.

Želeh spoznati zašto se rađam,
jer znam da to nikad nisam hteo;
želeh spoznati što umiremo,
zašto bol i zašto sveo, beo?

Zašto nas Bože toliko ima,
kada na kraju baš svi smo sami;
dade nam sunca, dade nam vida,
al celi život prođe u tami.

Nije mi žao, nije moj Bože,
što dođe vreme i meni mreti;
al mi je žao svemoćni Tvorče:
Ne shvatih šta je taj život kleti.

Ako je život tek iskušenje,
za nešto spremaš me mili Bože;
pa celi život ja glavom o zid,
udri silnije Tvoj rob još može.

Al ako biću samo so zemlji,
ako ni groba znat mi se neće;
vodi me, vapim, iz ljudskog smrada,
ne trebam vence, ne trebam sveće.

© Branko Mijatovic 2024.

Одрпан, сетан, није ти важно име,
с кантицом у руци претужан си сео;
на басамак ледни у сред циче зиме,
да ли си некада плакао и јео?

Ти по оброк идеш пет дана на казан,
идеала немаш, све се живо сруши;
спознао си старче шта је стомак празан,
кад стане у грлу и почне да гуши.

Ратни си ветеран окићен ордењем,
све што си имао држава ти узе;
дадоше ти пушку, а сад би камењем,
покушаваш своје да сакријеш сузе.

Копоран изношен препун ти ордења,
са њиме покриваш очи, лице, уши;
док кашиком трпаш у уста знамења,
да не види нико како све се руши.

У Божијем царству једно место има,
где но цвета божур најлепши међ свима;
то дивно је цвеће освештано Богом,
с Косова га нигде не мош понет собом.

С божуром остале све светиње твоје,
душмани их руше, оне се не боје;
за мртвим и живим оне сад наричу,
најлепши божури још крај њијех ничу.

Божури што памте стару српску славу,
ал и како брату одрубљују главу;
како се због власти и да буду први,
махнити купају у братовој крви.

Јеца тужни божур сунцу у зеницу,
и са болом пита пусту Раваницу;
о, зашто су силни сви јунаци пали,
Косово су славно потомци издали.

По српском Косову Арнаут се креће,
богомоље руши, гаси српске свеће;
још је само божур косовски остао,
симбол пропадања Србља је постао.

Сред Србије, видим, мртве главе саде,
међ божуре, ко што су и прије… каде;
вилин коњиц опет храмље у опанку,
јадиковка умест` звона на уранку.

Што се клети Срби сложити не знају,
исконске деобе, у понор срљају;
остао тек божур, на Косову вапи,
рана уцрвљала и на њему зјапи.

Посрнуло Србље он болан дозива,
вратите се назад, нека тако бива;
па зар не чујете звона са Дечана,
где је српском крвљу земља освештана.

Из те свете крви и ја сам понико,
мене да пресади неће моћи нико;
на огњишта своја враћајте се Срби,
тамо где ја цветам, брат брата да љуби.

Враћајте се тамо где имасте царство,
Косово је ваше највеће богатство;
Тамо где ја цветам знајте да је ваше,
корена ми душман чупат не могаше.

Из збирке “Без сенки иза љупкости сновиђења”

Ostali smo sami ja i moje cveće,
Koje osim meni nikom cvasti neće;
Ostali smo sami ja i moje knjige,
U njih spakovane sve su moje brige.

Od rodjenja ja sam čudni rodjak smrti,
Život me na vetru kao čigru vrti;
Sve moje ljubavi odreda izginu,
Tek što ih zavolim one u daljinu.

Ljubičice plave glede svelo lice,
Ukočeni pogled i mutne zenice;
I starom pesniku klonu bolno glava,
Ni jedna mi želja ne postade java.

A samo sam malo od života hteo,
Al’ on me pogrbi, kosu izbeleo;
Ne , nisam želeo da s’ vlastelom sedim,
Nikada nejakoga silom da pobedim.

Ja ne bejah rodjen da kao rob trajem,
Za sve što napisah neću da se kajem;
Uskoro ću krenut pod Božije skute,
Da tamo izlečim rane srcu ljute.

Zbogom svete zlobni, lažju opoganjen,
Rodjen sam da budem od pakosnih ranjen;
A kad duša pusti lepršavu grivu,
Sirotan sam ,nemam groba ,
osolite telom njivu…

© Branko Mijatovic 2018.
Iz požutelih rukopisa

Давно беше, али још се памти,
кад хероје рâђа српска мати;
кад се рâђа јунак до јунака,
којима се поносила мајка.

Колену се с колена прèноси,
како Србље вазда се пòноси;
чојством својим, својом крсном славом,
Лазаревом с` ореолом главом.

Вековима после боја славног,
кнеза мошти носаше безглавог;
ни мртвом му не дадоше мира,
посејаше међ народ немира.

Па изнова удри брат на брата,
затворише од небеса врата;
крв се проли на труломе пању,
опет Србље сво у распадању.

Многи себе вођама назваше,
а кад пуче, народ издадоше;
на пашалук Србију су свели,
властелини српски полудели.

Жутој раси и другима служе,
српском роду на рукама уже;
док планине најлепше нам рију,
деци пишу лажну историју.

Затроваше и ваздух и реке,
тешке ли си Србље судбе неке;
Бог ти дао то што нико нема,
зло велико одавно се спрема.

Зато устај куко и мотико,
на слободу ти си Геџо свико;
не дај да ти душман бразду оре,
да гробове предака заоре.

Гледају вас очи са небеса,
чекајући на ваша чудеса;
да вратите што је српско било,
само то је и Господу мило.

Васељенски некад народ били,
своју Веру, част сте изгубили;
то пут није за под Божје скуте,
сад трпите ране, живе, љуте.

Устај Геџо, оружја се лати,
чујеш, вапи из гроба ти мати;
па ти врати све што српско беше,
што издајник и душман узеше.

То да свршиш и пос`о завршиш,
ич туђега ти немој да кршиш;
Граду Белом понос да повратиш,
много тога треба да урадиш.

Кад се сврши у Србља голгота,
да нанижеш главе на врх плота;
издајника што нас продадоше,
и све српско одред` издадоше.

Никад више да се деле Срби,
никад више да висе на врби;
никад више међ Србљем поделе,
то нам преци са небеса веле.

Никад више међ Србљем деобе,
никад више у Србља сеобе;
свако нека има своје славље,
а ти Геџо поштуј Светосавље.

То ће Геџо Богу бити мило,
преци ће те примити у крило;
потомцима Србију остави,
где ти станеш, син да ти настави.

Ову песму посвећујем свим усамљеним који ће вечерас зурити у своју прошлост, постављати себи многа питања на које немају одговоре, а једно питање ће поставити сви: Зашто су заборављени и од оних којима су живот дали?

Бадње је вече а кућа празна…нêма.
Напуштен, од свих остављен
у сутону бадњем старац дрема.
Прозори светле у бадњој ноћи,
ни једна кућа није сама,
само на његовим прозорима тама.
Времешни старина јеца у ноћи,
зна да ни ове вечери нико му неће доћи.
Зури у понор мрачне улице,
кроз мрзло стакло…свело му лице.
Види: са надстрешица околних кућа
шикља његова, тешка, црна крв.
Нико не чује његову самоћу,
никога не напаја црном крвљу свога гласа…

Ноћас ће стражарити.
Сву ноћ мора стражарити,
јер ноћу долазе смрти
да затворе кругове мрачних обличја.
А сећања?
Сећања тирани, стално се враћају, муче.
Сећа се дана своје младости,
своје прве и задње радости:
Он, заваљен у фотељу стару,
задовољан, одбија дим за димом;
кућа му пуна ића и пића
и свега другог што пожелеше
два мала, нежна, бића.
Мајка се жури, шта ли ће прво,
док он поносан, очију ведрих,
уноси у кућу Бадње Дрво;
весела мајка сламу шири,
у сламу вешто дарове скрива;
има их пуно, биће их свима.
Па док се радосна деца под столом гурају,
дарове траже, сламу претурају,
негде дубоко, дубоко у њему,
тињао је, гризао га страх:
Боже! Ти који владаш, не дај, не дозволи
да ова срећа се икад претвори у прах!

Волео је, веровао снажно,
ал` како мало то беше важно
кад` силе зла срећу му узеше:
сва његова Вера, сва његова Љубав,
све залудно беше.
Напуштен, остављен старац, јеца у ноћи,
у тешкој, зимској, непрозирној тами,
он и његова самоћа сами.
На црном коњу положајник ће стићи,
ослободити га живота – црне псине, мрског скота!
Кроз мрзло стакло зури човек
што раном зором неће га бити,
престаће сузама Бадњак да кити.

Ивицом разума предуго ходи.
Још чека само да нестане му тело.
Боже!
Шта ноћас он да обуче:
кошуљу дугу белу, ил` свечано одело?
Кошуља бела, у соби белој,
биће их много, биће их много,
не могу сви иза решетака стати!
Не! Неће се престрашити:
обући ће црно, свечано одело,
стајаће из црног прозора,
зуриће у црни асфалт,
чекаће положајника на црном коњу,
и пре но што прими дар
што донеће му га божићно јутро,
чекаће да нешто ипак се згоди:
чекаће да кроз црно, разбијено стакло,
испосничког, исеченог лица,
првом јутарњем пролазнику с` прозора врисне:
– Мир Божји…Христос се роди!

©Бранко Мијатовић
Из збирке “Црни човек” 1993.
Објављено у “Изабране песме”2018.