ВОСТАНИ СЕРБИЕ

Давно беше, али још се памти,
кад хероје рâђа српска мати;
кад се рâђа јунак до јунака,
којима се поносила мајка.

Колену се с колена прèноси,
како Србље вазда се пòноси;
чојством својим, својом крсном славом,
Лазаревом с` ореолом главом.

Вековима после боја славног,
кнеза мошти носаше безглавог;
ни мртвом му не дадоше мира,
посејаше међ народ немира.

Па изнова удри брат на брата,
затворише од небеса врата;
крв се проли на труломе пању,
опет Србље сво у распадању.

Многи себе вођама назваше,
а кад пуче, народ издадоше;
на пашалук Србију су свели,
властелини српски полудели.

Жутој раси и другима служе,
српском роду на рукама уже;
док планине најлепше нам рију,
деци пишу лажну историју.

Затроваше и ваздух и реке,
тешке ли си Србље судбе неке;
Бог ти дао то што нико нема,
зло велико одавно се спрема.

Зато устај куко и мотико,
на слободу ти си Геџо свико;
не дај да ти душман бразду оре,
да гробове предака заоре.

Гледају вас очи са небеса,
чекајући на ваша чудеса;
да вратите што је српско било,
само то је и Господу мило.

Васељенски некад народ били,
своју Веру, част сте изгубили;
то пут није за под Божје скуте,
сад трпите ране, живе, љуте.

Устај Геџо, оружја се лати,
чујеш, вапи из гроба ти мати;
па ти врати све што српско беше,
што издајник и душман узеше.

То да свршиш и пос`о завршиш,
ич туђега ти немој да кршиш;
Граду Белом понос да повратиш,
много тога треба да урадиш.

Кад се сврши у Србља голгота,
да нанижеш главе на врх плота;
издајника што нас продадоше,
и све српско одред` издадоше.

Никад више да се деле Срби,
никад више да висе на врби;
никад више међ Србљем поделе,
то нам преци са небеса веле.

Никад више међ Србљем деобе,
никад више у Србља сеобе;
свако нека има своје славље,
а ти Геџо поштуј Светосавље.

То ће Геџо Богу бити мило,
преци ће те примити у крило;
потомцима Србију остави,
где ти станеш, син да ти настави.

БАДЊЕ ВЕЧЕ

Ову песму посвећујем свим усамљеним који ће вечерас зурити у своју прошлост, постављати себи многа питања на које немају одговоре, а једно питање ће поставити сви: Зашто су заборављени и од оних којима су живот дали?

Бадње је вече а кућа празна…нêма.
Напуштен, од свих остављен
у сутону бадњем старац дрема.
Прозори светле у бадњој ноћи,
ни једна кућа није сама,
само на његовим прозорима тама.
Времешни старина јеца у ноћи,
зна да ни ове вечери нико му неће доћи.
Зури у понор мрачне улице,
кроз мрзло стакло…свело му лице.
Види: са надстрешица околних кућа
шикља његова, тешка, црна крв.
Нико не чује његову самоћу,
никога не напаја црном крвљу свога гласа…

Ноћас ће стражарити.
Сву ноћ мора стражарити,
јер ноћу долазе смрти
да затворе кругове мрачних обличја.
А сећања?
Сећања тирани, стално се враћају, муче.
Сећа се дана своје младости,
своје прве и задње радости:
Он, заваљен у фотељу стару,
задовољан, одбија дим за димом;
кућа му пуна ића и пића
и свега другог што пожелеше
два мала, нежна, бића.
Мајка се жури, шта ли ће прво,
док он поносан, очију ведрих,
уноси у кућу Бадње Дрво;
весела мајка сламу шири,
у сламу вешто дарове скрива;
има их пуно, биће их свима.
Па док се радосна деца под столом гурају,
дарове траже, сламу претурају,
негде дубоко, дубоко у њему,
тињао је, гризао га страх:
Боже! Ти који владаш, не дај, не дозволи
да ова срећа се икад претвори у прах!

Волео је, веровао снажно,
ал` како мало то беше важно
кад` силе зла срећу му узеше:
сва његова Вера, сва његова Љубав,
све залудно беше.
Напуштен, остављен старац, јеца у ноћи,
у тешкој, зимској, непрозирној тами,
он и његова самоћа сами.
На црном коњу положајник ће стићи,
ослободити га живота – црне псине, мрског скота!
Кроз мрзло стакло зури човек
што раном зором неће га бити,
престаће сузама Бадњак да кити.

Ивицом разума предуго ходи.
Још чека само да нестане му тело.
Боже!
Шта ноћас он да обуче:
кошуљу дугу белу, ил` свечано одело?
Кошуља бела, у соби белој,
биће их много, биће их много,
не могу сви иза решетака стати!
Не! Неће се престрашити:
обући ће црно, свечано одело,
стајаће из црног прозора,
зуриће у црни асфалт,
чекаће положајника на црном коњу,
и пре но што прими дар
што донеће му га божићно јутро,
чекаће да нешто ипак се згоди:
чекаће да кроз црно, разбијено стакло,
испосничког, исеченог лица,
првом јутарњем пролазнику с` прозора врисне:
– Мир Божји…Христос се роди!

©Бранко Мијатовић
Из збирке “Црни човек” 1993.
Објављено у “Изабране песме”2018.

VREME ZLA – Branko Mijatović

V R E M E Z L A

S puškom u ruci kad pođoh u rat,
dok lile su tople majske kiše,
ne znah da zgodiće se sunovrat,
da ti i ja baš nikada više.
S puškom u ruci kad pođoh u rat.

Davno je bilo, al` sećam se još,
kad` brat je nožem pod grlo bratu,
život ne beše vredan baš ni groš,
topovsko meso zgazi granatu.
Davno je bilo, al` sećam se još.

Umorna vojska u rovu drema,
urlik haubica, vrište tela,
novi se napad pred zoru sprema,
sažeže, sprži, poslednja sela.
Umorna vojska u rovu drema.
Настави са читањем “VREME ZLA – Branko Mijatović”

НАТАША – Бранко Мијатовић (Видео)

Бранко Мијатовић, Шабац – преузето са Фејсбука.

Настави са читањем “НАТАША – Бранко Мијатовић (Видео)”

ПЕСМА УСНУЛОГ БОЕМА – Бранко Мијатовић


ПЕСМА УСНУЛОГ БОЕМА


Дивно јутро, мило сунце, вече стиже и дан дрема,
све је исто у кафани, али мене више нема.
Лишће вене, безброј боја, шума се за зиму спрема,
све је исто к`о некада, али мене тамо нема.

И снег паде, затре путе, леденице висе с трема,
све је исто у мом крају, ал` трагова мојих нема.
На мом гробу пуно цвећа, а највише хризантема,
док гитара тихо свира песму старога боема.
Настави са читањем “ПЕСМА УСНУЛОГ БОЕМА – Бранко Мијатовић”

U KAMEN MI MISO UKLESANA ~ ODLUKOM ŽIRIJA NAJBOLJA PESMA ZA 2022.GODINU

Samotnog me rasanila miso,
u sred tmuše kad ušara lovi;
stotine sam sličnih već zapisao,
ali ova za najbolju slovi.

Šta je čovek i zašto se radnja,
smrt na njega pre rodjenja čeka;
vazda muka, ko da se porađa,
od života čovek nema leka.

Za par truni radosti se živi,
gore, dole, život nas okreće;
šta zgrešismo i zašta smo krivi,
da svenemo ko livadsko cveće.

U kamen mi miso uklesana,
miso moja moćnija od mene;
ne mož’ s’ učit, već je Bogom dana,
osim nje će sve živo dа svene.

Telo moje crnicom kad skriju,
nemoj za mnom,nemoj suze liti;
pa kad vinom boema preliju,
miso moja za navek ćeš biti.

Ostaviću pesme nebrojene,
u knjigama i u rukopisu;
misli moje ničim obojene,
nikad nikog povredile nisu.

Čitaj pesme što pisah ih tebi,
kako golub golubici sleće;
da ne voleh ni pisao ne bi,
a ti moje samrtno proleće.

Бранко Мијатовић – Ликовни део конкурса ЉУБАВ И ВИНО 2023


Настави са читањем “Бранко Мијатовић – Ликовни део конкурса ЉУБАВ И ВИНО 2023”

Promocije knjiga – NEKO ČUDNO DOBA – Branko Mijatović / Iz časopisa PoezijaSRB br.19.

Нови вазноси високолетача Бранка Мијатовића – Слободан Б. Ђуровић 
– „Сонети за душу“

Читамо. Из измештеног созерцања – нижу се представе што су се винуле изнад кала нужности, ‘суб специе аетернитатис’. Уз ове полифоне лирске колоплете и ми, поморци свакодневља, постајемо морепловци ванвремља, што походе далеке мореказе; јер, ова поетика открива нека у профаном сакрална, у рационалном трансцендентна, у есенцијалном – метафизичка треперења.Постоје песници чије су стазе тангенте додира, али и они ређи, што сежу и недодире.

Непосредно пре него што ће отићи звездама, у зимомори росијске тундре, чувени руски песник Мандељштам читао је изворне Петраркине сонете. Држао је, у чељустима леднаа даха, тај груменчић југа и топлине, са маестралима, мирисима смокава и маслињака. Искрено верујем да би с истим одушевљењем и заносом читао версе Мијатовића што су, попут сонета великог претходника, небрушени драгуљи духа, у сталном прерастању.

Хипотетички Мијатовићев лирски јунак – готово је увек у првом лицу – по начелу филозофа Сиорана који не признаје савршену лирску песму ако није писана у првом лицу. У сонетима нашег песника то лирско „Ја“ је уједно и Аврам, који с чврстом вером у Божју Промисао жртвује јединца, али и син Исак, који верује ‘малом богићу’, на земљи – оцу,  да би му рука његова ни у сну – а камо ли на јави, могла нанети зло.

Тражити квинтесенцу – још некако, али трагати за квинтесенцом квинтесенце, за крајеугаоним каменом, то је подвиг.
Настави са читањем “Promocije knjiga – NEKO ČUDNO DOBA – Branko Mijatović / Iz časopisa PoezijaSRB br.19.”