GOSPODAR TUGE
U praskozorje, kada zauvek nestaneš,
Zaplakaće plavo nebo i vesele ptice.
Fijuk vetra i žubor hladne zelene reke,
S nemirnim srcem, glasnije će se čuti!
Kada budu postali nečujni koraci tvoji,
U meni će slike neke tad nedostajati,
Sivi oblaci će mi praznu dušu nadviti.
Postaću gospodar tuge, leda i mraza!
Oko mene je zavladao večni mrak i dim.
Pomisao na nekadašnje, već me grebe.
Obična sam, bleda senka staroga sebe.
Odavno nisam bio među oblicima živim.
Kao da sam otrov popio. Gubim dah!
Al` i dalje tvoj lik svugde rado bih tražio,
Na mestima, gde se nit strasti nastavlja;
Tamo, gde dodiri i pogledi kasniti neće!
(Прочитано: 76 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.300.087 пута)