Борислава ДВОРАНАЦ, СНЕЖНО ЛЕТО

Борислава ДВОРАНАЦ

СНЕЖНО ЛЕТО

Опет ме прати киша,
А душа је све тиша.
Док музика свира,
Налазим се усред вира.
Не питам се зашто
Mе сена туге прати,
Јер душа не може да схвати,
Зашто срце пати.
Успорава лагано, па појача нагло,
Баш као ветар, са Бранковог брега,
Кад доноси грудву снега.
Црна грудва цвећем окићена,
А моја душа залеђена.
Ледено ми срце усред лета
Само да не дође до великог смета.
Још увек се Дунав плави,
Само се моја срећа не појави.
Зелено жбуње је вруће,
А око мене је све туђе.
________________________________
(,,Ледени људи”, 2010.)