Аутор: Svetlana Tadić

U suton jesenjeg dana
Kad misao ostane sama
Kad u crveno polje sna
Zakoračiš

Kad jutarnju želju
Poželiš da vratiš
Sabiraš sate i minute
Kad reči žele
Samo da ćute

Umorne oči
Mesec potraže
Da sa njim
Tajnu podele

I zalazeće sunce
Pogledom zagrle
U sumrak pitomog
Jesenjeg dana
Koraci lišćem zašušte

Zaspanku tihu
Vetar zapeva
Vreme je da se putuje
Vreme je da se sneva

Osmehom nežnim
Noći namigni
Zvezdama mahni
Nehajno

Nekom se nadaj
Potajno
U suton jesenjeg dana
Duša ne može
Biti sama.

Svetlana Tadić

Možda

Kad život zarobiš čekanjem
vreme više ne postoji
umorno ti srce
prolazeće dane broji

Kad život zarobiš čekanjem
od sebe skrivaš nadu poslednju
da je ne urekneš

Kad život zarobiš čekanjem
nižeš želje i snove
tražiš uporno čarolije nove
da zaborav pobediš
da čekanje ne ozlediš

Kad život zarobiš čekanjem
čekanje ti svetinja postane
ako predugo ono potraje
možda imaćeš sreće,
možda zaboravićeš
šta si čekao
možda, napokon,
više te čekanje boleti neće.
Svetlana Tadić

Ja život slavim danas
u vremenu prečestih umiranja
ne dam da crnilo smrti prevlada
ne dam da ičija duša strada
i nemam svećice i lampice
i nemam vesele drugarice
tiho i mirno Gospodu se zahvaljujem što neke ljude poznajem
što s njima i u njima trajem
I milion razloga za patnju imam
i milijarde tudjih nesreća znam
i rado bih zaplakala
deo života svog najmilijima dala
još malo ih sačuvala
al’ i takva eto,
ja danas život slavim
iako dani crveni sve više postaju plavi
iako se crnilo i meni u očima zaglavi
ali ne,
danas ne
danas je neko tužan zbog mene i meni zapevao
danas mi delić svoje duše dao
nije vagao, nije smišljao
jednostavno je zapevao
onako kako se peva proleću
u kolevci detetu
grunule su suze radosnice, rasterale setu
u vremenu umiranja
ja sam se ponovo rodila
ustreptala, proletela
a ne rekoh mu ni hvala
ul’ možda jesam
stvarno ne bih znala
ali ovaj dan, ovaj sat,
ma tren ovaj
za sva blaga sveta ne bih dala
hodam ulicama, lebdim
I ponavljam naglas
Gospode, na njemu ti hvala.
Svetlana Tadić

Biram

U eri imanja svega
grabeži i otimačine
ličnog i opšteg bezobrazluka
začinjenog sa bezbroj
sladunjavih reči,
ja sirotinju biram

Biram da nemam
sve što otimaju mnogi
jedni od drugih
pod velom nekakvih prava
biram pravo da biram

Sirotinju biram
za život malo mi treba
za sreću još i manje
ne treba mi ničije oteto imanje
ne treba mi škola bez znanja
ne trebaju mi ljudi bez obraza
ne treba mi da se stidim
rodjenog odraza

Sirotinju biram
da najbogatija budem
bez balskih haljina
zbog kojih se rebra lome
biram da imam gde
i da imam kome

Sirotinju biram
ne trebaju mi zvanja i titule
niti oko mene zveri pomahnitale
biram i gladna da budem radije
no da dušu poklanjam djavolu

Biram
da nemam sve za čim se gine
osim ako tome čovek nije ime
osim ako to nešto
ljubavlju i slobodom ne okiti me

Sirotinju biram
da u njoj bogato i srećno živim
daleko negde, sa šumskim zverima
da golim rukama zemlju kopam

Biram
Da mirno usnim i mirno se budim
da u prolazu,
slučajno drago biće poljubim
život i ceo svet svoj
privijem na grudi

Sirotinju biram
eto vam dvori, zlato i svila
eto vam šminka i veštačka krila
taj svet poznajem
taj svet ne volim
tamo sužanj sam bila

Biram da san živim
da život ne bih do veka snila.

Svetlana Tadić

Košava

Košava ko’ luda noćas udara
do koštane srži stiže
sve iluzije razbija

košava
mrak, ti i ja
slika nestvarna
nepostojeća
a duša je tako živo oseća

kao ruku tvoju preko ramena
umršenu kosu moju
preko tvoga obraza
zvonki smeh tvoj
blista u mojim očima

a od svega samo košava
surova, luda
posvud udara
snove budi
iluzije razara

u inat joj po huku hodam
čak i osmeh licu dodam
šta je luda košava
i da je sto puta jača
ne bi te odnela

srce te ne da
duša sakriva
nek mrznu ruke
vetar nek ujeda

dug je korak moj, siguran
znam kud sam krenula
ni orkan mi ne može ništa
a kamo li košava

možda je ona luda
al’ ne zna ni blizu ona,
koliko luda sam ja
i srce ovo
kad sreću oseća

Svetlana Tadić