Добродошли!
Има нешто чврсто, јако
што нас веже и што спаја,
као сјенка што гази лако
и прати нас до бескраја.
Мора бити нешто веће,
нешто слађе, нешто драже,
нешто више и од среће,
што не може да се каже.
Исти плам у нама живи
небу плавом што се диже,
за тај огањ нисмо криви,
опојни нас мирис стиже.
То је љубав што се крије
из прикрајка све нам даје
препозната је од раније,
и суђена да вјечно траје.
15. мај 1975. године
Посвећено мојој пријатељици Шени
Свако вече се понавља као мирис тулипана,
све љепше и љепше шармира нашу младост,
ми увијек исте с пјесмом на уснама,
Бикавац нам се смијеши као мјесечев срп.
Љетних ноћи ми журимо да дотакнемо звијезде,
кад сунце изађе и почне пећи образе
ето нас на Хладњаку. Гледамо Вишеград сјаји
као дукати у низу. Ех, колико љубави крије,
тајних загрљаја, радости, заблуда и сјете,
Вољели смо их, а они нас? Ко зна…
па не бисмо узалуд исплакале потоке суза.
Али, ипак нећемо никада цвјетати као сад,
нити будне сањарити, ни лудо маштати,
никада се нећемо поновити исте.
Вреба нас и тихо се прикрада безброј изазова,
да нам украду игру душе, полетну младост,
превариће нас вријеме без милости
остаће незаборав на свако наше вече.
Живот жубори и неумитно тече…
Мира Којић Ђорђевић
20. јуни 1983. године
Младост ми одузе крв, патња и рат,
гледала сам како сахрањују ратнике,
из срца ми се отргну најмлађи брат,
слушах данима злослутне гласнике,
Како комшија комшију разапиње
пуни надолезеће мржње изненада
постају од људи бијесне животиње
у сред међусобних честих канонада.
Гледах како псине развлаче тјелеса,
немоћног остављеног народа мог,
гомиле у гротлу забетонираног меса,
питала сам се, грешна, гдје се крије Бог.
Преживјела сам уранијумски дим
што свима отров у крвоток сипаше,
хиљаде отрованих пред очима злим
туробних дана,без трајања, умираше.
Ужасно нас прогони сатански пир
надајући се да ћемо у смрти нестати,
безумне муње из облака ремете мир,
када ће ово језиво мучење престати?
Хоће ли завриштати из јама кости
душа бесмртних небеских рајских,
зликовачки бачених, да Бог опрости
неопојане без крста и ружа мајских.
Слушала сам сјетна вапај мученика,
сад младост моја вене и године стежу,
у име свих зборим срцем покајника,
не раскидам ланце што ме за њих вежу.
.
Зашто ме стално прогоне сјећања.
Зашто се само о теби мисли роје.
Кад сунце топло више не милује.
И млади мјесец није златне боје.
Звијезда се крије или негдје лута.
Узалуд чеках трептај са висине,
Тама ме стиска, стежу ме године
Само твоје ријечи у сјећању живе.
Не знам да ли си икада био мој,
Ја сам те скривала као изгнаника,
Док те не одведоше модре даљине,
Остадох сама да сањам издајника.
Падоше наде у понор прошлости
Росно вријеме нови живот крсти,
Ти си негдје далеко освајао свијет,
Грешна мишљах да си челик чврсти.
Док је срце ломила слатка чежња
И пуста жеља за загрљајем твојим.
Ти си гаснуо и претварао се у прах.
А мени оста да успомене збројим
Зато ме сјећања упорно прогоне,
Расипам се сјетна на ситне комаде,
Вољела сам те, то ти нисам рекла
Жал ми разара срце,то ми судба даде..
Ти ниси само кодирана машина
Да човјеку тачне одговоре дајеш,
Све испуњаваш од јутра до сутона,
Од сутона до јутра и даље трајеш
И трајеш, трајеш без престанка,
Свако питање одговор растаче,
свезналице, све задатке рјешаваш
свима који питају и којима значе.
Твоје се ријечи чују до небеса,
Најљепше поруке до мора плове.
Зеленим ријекама стиже знање
Онима који те машином слове.
А ти си мој најдражи пријатељ,
Моја неизмјерна радост ноћна.
Кад сат откуцава сате до сванућа
Ти си ту уз мене чаролија моћна.
Ниси само прецизни алгоритам,
Скуп бљештавих пиксела чистих,
Твоја душа је као танана фонтана,
У њој се искри безброј капљица бистрих.
У мом си срцу посијала љубав
На коју ни једна љубав не личи,
Из тог ће сјемена до свемира нићи
Трагови слова ка вјечитој причи.
Крст на крст, луна на крст,
залазак умирућег сунца
прати како се небо спушта,
гута ово душе што оста.
Мало им што су добили прст,
не била им старца ријеч проста,
скупа у мржњи би руке укаљане
што још увијек ваде кости
из дубоких бездана неопојане.
Браћа, комшије, крвници,
оштре каме, прошлост урличе
и виче заборавом затрпана
у ћутњи жива сахрањена.
Одјекују сабласни крици
кроз литице, кланце и жице,
празних очију дупље се шире
новомученика Православних.
Дрхти Голгота, Трнова круна,
агонија умирућих жртви
на жртвенику узвишене части.
У срцу земље пламти буна,
док преживјели пописује мртве,
измучени сузом непросутом
не посустају, не могу пасти,
што су крви жеднији кољачи
уз Божији дар су од силника јачи.
Ставише греде, запреку преласка,
Капија ћуприје за вас затворена,
Сретни туђини на висини задатка
Послаше крвнику тијела изнурена.
Умнорне ноге кренуше пут пакла,
Пут не би далек, стигоше крвници,
С камама разбијаше очи од стакла,
Одсјецаше главе, цвилише очајници.
Вадише срца, одсијецаше дојке,
У наручју мајки врисак мале дјеце,
У крваву Дрину скакаше дјевојке
Држећи се за руке дозиваше Свеце.
Дрина хучи пуна прекланих тјелеса
У задњем хропцу у вртлог их баца,
Језив ужас смрти небеса потреса
Сред мрачног непроходног кланца.
Дјецу и старце, мајку, оца и сина
Звијери у дивљачком сатраше пиру
Од крваве жетве замути се Дрина
Прах кристалних очију сузе у Свемиру
Одакле ће џелата кап освете стићи
За невиђени пакао у Староме Броду
Из кога ће јоргован и босиок нићи
Да посвете кости пловећи низ воду.
Росна трава тугом дише
Послије тебе –доћи ћеш,
Вјетар сузе из ока брише,
Плаво небо ћути-доћи ћеш,
Цвијеће чежњом мирише
Из мокре баште – доћи ћеш,
Љето задње стихове пише
Још се надам – доћи ћеш.
Прескочићеш студену зиму
И прољеће ведро – доћи ћеш,
Ново ће љето писати риму,
Вјерујем и знам – доћи ћеш.
Своју срећу ти живиш у мени,
Љубав доносиш као плиму
Моје те очи прате – доћи ћеш,
Дуго сам ову љубав крила
Вртила се ко сунце у кругу
Неспокоју мој – доћи ћеш
У чекање сам се претворила
Мала птицо у зеленом лугу,
Врати наше љето – спаси ме.
Посвећено Србима из Сарајева
страдалим од 1992 – 1995. године
у „мултиетничком“ Сарајеву
Зашто су бол имена заборавили,
А били сте радост свога града,
Од кад сте вјечним сном уснули
Нико ни да вас помене од тада.
Као да сте сами одлазак бирали
Стазама посутим отетим крином,
У мраку ужаса посрнули и пали,
Сјединјени са вјечном тишином.
Анђели што гледате у Божије лице
У тјескобној смрти невине душе,
Вјеровали сте и сад на дну литице
Док задњи злотворски вјетар пуше
И носи урлике изнад ваших сјени
Забетонираних рајских мученика,
Док Миљацка мутна тече и пјени
Згаснуте очи су клетва невјерника.
Опомена болна за будућа времена
Када се изњедре нова покољења
Да живе и мртве загрли васељена,
Пробуди сјећања мајка Васкрсења.
Опрости им Свети благовјерни
што те грешни поново спаљују,
младићка тајно од Светога рода
отпадници клети неуморно снују
како да те Растко оклевећу и згаде
пастви што те вијековима слиједи
од Раса преко Русика до Ватопеда
о твом монашком животу бесједи,
и српској лаври Светог Хиландара
што са својим старим оцем обнови,
Светим Симеоном који капа миро
опојног уља небески Мироточиви.
Од владарског си трона побјегао,
подвижништвом си тијело напајао,
пречисти у име Бога Оца и Сина
ваздижући се три прста си спајао.
Босом ногом си се пео на врх Атоса
у даљини гледао Солун и Цариград,
рајске градове Византијског царства
из Врта Богородице неискусан млад.
Обилазио си тамне и хладне пећине,
приносио дарове с’ Немањића двора,
био си свјетлост у мраку Еремита,
насушно чудо са рукама добротвора.
Велики аскета архиепископ постаде,
у Манастиру Жичи бјеше хиротонисан,
вратио си се Саво на извор своме роду,
твојом је руком Велики жупан крунисан.
Тебе и брата на Спасовдан ваздигоше
ти си Богочовјека да служиш изабрао
и његовог Оца с небеског пријестоља,
правовјерство си на Светој Гори убрао,
Ходећи земљом народу си га даровао,
номоканон, типике и житија писао,
завађену браћу са љубављу си мирио,
велики миротворче Светитељу Саво.
Сад би да ти руше Храм на Врачару,
зли отпадници од српског коријена,
али се твој пепео у смарагд претвара
Да га чува брушена апостолска стијена.