Аутор: Milovan Petrović

Oprosti ako sam išao brzo,

ako si trčala za mnom,

nisam to želeo,

samo sam mislio,

da vremena imamo malo.

 

Oprosti ako su naše dane,

ponekad zalile kiše,

možda sam samo,

jurio, žurio,

od života želeo više.

 

Oprosti, ako sam uzalud,

traćio vreme svoje,

ako sam nesvesno zbog toga,

ranio srce tvoje.

 

Oprosti ako je zbog mene,

skliznula suza niz lice.

oprosti, oprosti,

molim te oprosti,

oprosti lepotice.

 

Milovan petrović

–

Duboko u divljinu neku,
lovac se uputi mlad,
u gustoj šumi ugleda reku,
pomisli; “gde ću sad?”

Dok tako gleda u bistru vodu,
primeti oka dva,
pitoma, nežna,
to zver ne beše,
već mlada srna.

Lovački instikt proradi brzo,
te mladić pušku diže,
žbun mu zasmeta,
preseče vidik,
pa priđe malo bliže.

Gle čuda šta bi,
kad svoju pušku,
mladić prinese oku,
umesto srne,
kraj bistre vode,
ugleda mladu devojku.

Mladić se trže,
ispusti pušku,
lice mu promeni boju;
“Zar da ubijem tu mladu srnu,
iz sna devojku svoju!?”

Priđe joj bliže,
srna ga čedno,
pogleda očima svojim,
lagano, nežno,
liznu mu ruku,
pa osta uz njeg’ da stoji.

Sad lovac bez puške,
ulicom šeta,
po svom voljenom gradu,
ponosan,
srećan,
što kraj sebe ima,
prelepu srnu mladu.

Milovan Petrović

Danas igram na sreću,

sve stavljam na istu kartu,

maštu i želje, radost i vreme,

pa makar ostao u blatu.

 

Danas ja bacam kocku,

duvam u stisnute ruke,

e… kad bi duvanje pomoglo,

sve bi nestale muke.

 

Danas i nikad više,

govorim samom sebi,

kec mi je u rukavu,

pa zašto dobio ne bi.

 

Bacam kartu i gubim sve.

Sad mi se smeju i deca,

O… kad bi samo znao,

ko mi zameni keca.

 

Milovan Petrović

–

Skinimo maske s lica,

karneval napušta grad,

suviše prinčeva, lepih princeza,

pitate, “A gde će sad!?”

 

Skinimo sve silne maske,

što nam sakriše lice,

nek nas u stvarnosti vide,

podlace i grešnice.

 

Skinimo sve lažne krune,

čoju i svilu meku,

pa nek nam lica ružna i bleda,

budu vidljiva čoveku.

 

Karneval odlazi, za njim kolona,

masa se u strahu stisla;

“Zar da se maska princeze skida!?

Pa bez nje nisam ista”.

 

Kraljevi čuvaju lažne krune,

ostati u gradu neće,

maske im srasle uz ružna lica,

pitaju; “karneval gde će?”

 

Milovan Petrović

–

Ja jezdim poljima tuge,

brda mi donose sreću,

reke su prepune suza,

da grlim tugu neću.

 

Sad želim visoke brege,

sa kojih pogled puca,

na cvetna polja, rosne livade,

na dane pune sunca.

 

Ja znam da posle kiše,

dolaze lepši dani,

da posle tuge dolazi sreća,

ljudi su nasmejani.

 

Zato ću podići glavu,

pružiti duži korak,

stići na prvi brežuljak,

gde život nije gorak.

 

Milovan Petrović

–

Da vreme stane dok ljubim tebe,

poželim često ja.

Da biser padne po tvojoj kosi,

iz kišnih oblaka.

 

Da noći naše postanu duže,

da zora ne dira strasti,

da nebo prospe latice ruža,

koje će na nas pasti.

 

Da večno ljubim te usne tvoje,

da budu za mene spas,

da uvek traju dani sreće,

stvoreni samo za nas.

 

Milovan Petrović

–

Kad me slome oluje i kiše,

kad ostare sećanja i smeh,

kad ni čežnja ne postoji više,

ti mi dođi i budi mi lek.

 

Kad se nebo nad lugom zamrači,

i kad dan se u noćcu pretvori,

tiho hodi mene ne probudi,

vrata naših sećanja otvori.

 

Milovan Petrović

–

Želim da zaustavim vreme,

baš sad u ovom trenu,

da stanu godine, da stanu dani,

pa da zauvek ostanem u njemu.

 

Želim… ali, avaj!

To mi je samo želja,

vreme još curi, sat se okreće,

tu nema prijatelja.

 

Želim da vratim vreme,

eh pusta želja moja,

ličim na borca što traži reprizu,

već izgubljenog boja.

 

Ako je tako, kad već ne mogu,

ne želim zbog tog da patim,

kad vreme stane, a sat iscuri,

ja bih da vam se vratim.

 

Milovan Petrović

–

Violina noćas moju dušu dira,
seća me na naše prohujale dane.
Gledam žuti mesec na nebu se ljulja,
klati se od bola ko da nosi rane.

 

Violina dalje tužnu pesmu svira,
dok se ponoć spušta na starog svirača,
ni mesec se više ne klati ne ljulja,
sakri se od stida, zbog tuge i plača.

 

Mesečeve suze spojiše se s mojim,
napraviše reku od suza i plača,
tužna violina zagudi još jače,
u rukama starog, ponoćnog svirača.

 

Milovan Petrović

–

Tiho šumi breza,

ljubavnica vetra,

dok joj lišće trepti,

u zanosu strasti.

Vetar joj se igra,

raščupanom kosom,

“Ne preteruj mili,

list će mi opasti”.

Vetar dalje duva,

i savija grane

i ne sluša brezu,

šta će dalje kaz’ti.

Breza mu se smeši

i tiho ga moli;

“Ne preteruj dragi,

mogla bi i pasti”.

 

Milovan Petrović

–