Аутор: Milovan Petrović

Sve pesme srca mog,

darujem samo tebi,

jer ti si boginja,

zvezda na nebu,

pa ko te voleo nebi.

 

Sve pesme koje čitaš,

samo su poklon moj,

za tvoju ljubav,

za sjaj u oku,

za nežni dodir tvoj.

 

Pa ako nekad,

uz zvuke gitare,

prepoznaš pesmu moju,

znaj da je pisah,

samo za tebe,

tebe i ljubav tvoju.

 

I zato slušaj zvuke gitare,

pažljivo svaki stih,

slušaj ih tiho,

slušaj ih nežno,

vredna si svakog od njih.

 

Milovan Petrović

 

 

Nažalost ja nemam sidro,
znate li šta je to!?
To vam je ona sprava,
s’ kojom se ukotvi brod.

Zbog toga lutam svetom,
i tražim nove luke,
ploviti bez sidra morem,
to su vam zaista muke.

Ponekad nađem lagunu,
pomislim muci je kraj,
oblaci pozovu vetar,
odjedrim zauvek znaj.

Sad luke tuguju za mnom,
verujte nisam kriv,
ploviti bez kotve morem,
dobro je da sam živ.

I tako morima lutam,
ko stari napušten brod,
podamnom duboko more,
a iznad nebeski svod.

Milovan petrović

Opet me oluje nose,
bacaju na oštre hridi.
Moj brod se bori sa burom,
kopno se nigde ne vidi.

Ko stari kapetan, znam da,
luka za lađu je spas,
borim se s olujnim vetrom,
mirno je more za nas.

Znam…Stojiš negde u luci,
kiša ti lije niz lice,
pogled ti stremi daleko,
plašiš se poput ptice.

Naći ću mirnu luku,
moj brod će u njoj stati,
po sjaju u tvom oku ,
ja ću te prepoznati.

Pružiću ruke k’ tebi,
vodi me gde god znaš,
brod traži novog kapetana,
veruj mi,… briga me baš.

S’ tobom ću jedriti kopnom,
ploviti morima sreće,
sinje me more, veruj mi,
videti više neće.

Milovan Petrović

Osim tebe ne poznajem nikog,

sve su druge bezimene žene,

i još čeznem ja za tvojim likom,

još uvek si anđeo za mene.

 

Često prođem putevima starim,

gde nekada šetasmo udvoje,

kiša pada vetrovi duvaju,

a ja čujem samo ime tvoje.

 

Još se ptice u daljinu sele,

pa se opet u proleće vrate,

kad se vrate što te ne dovedu,

možda samo zaborave nate.

 

Osim tebe ne poznajem nikog,

sve su druge bezimene žene,

tražim ženu bar sa tvojim likom,

još uvek si anđeo za mene.

 

Milovan Petrović

 

Na krilima blagog povetarca,

svrati danas u sećanja moja,

sve je isto oboje smo mladi,

miluje me opet kosa tvoja.

 

Kao vihor prohujaše slike,

slike naše iz prošlosti davne,

sve je isto, samo mi smo stari,

sećaju nas samo spomenari.

 

Danas duva, oluja i sneg je,

nema više topline ni sunca,

sve je isto samo tebe nema,

moje srce za sećanja kuca.

 

Milovan petrović

–

Danas sam srećan ulicom šetam,

razgledam voljeni grad.

Danas se smejem i nisam setan,

jer tebe nema sad.

Danas se sunce na mene smeje,

danas je najlepši dan,

danas ja lažem da tugu skrijem,

jer tebe nema sad.

Danas je sunce zašlo za oblak,

danas ne volim grad,

danas ne šetam,

danas ja patim,

danas napuštam grad.

 

Milovan petrović

–

 

Rujna zoro pesmom opevana,

pojem ptica i sunčeva dana,

pevaj pesmu nek zaječi gora,

sve što raste radovat se mora.

 

Sve što raste i što dušu ima,

nek zapeva na cvetnim poljima,

nek zapeva omorika svaka,

bistri potok, riba iz brzaka,

 

Zapevajmo pesmu svima znanu,

novoj zori novom našem danu.

Pa nek zora od sreće zablista,

raspevana i ko suza čista.

 

Čak i gora nek se zatalasa,

sve od pesme i predivnog glasa.

Zapevajmo odu uztreptanu,

rujnoj zori, svakom novom danu.

 

Milovan Petrović

–

Došla si noćas u snove moje,

otera tugu i jad,

ostavi dušu i srce svoje,

ja ne znam ko sam sad.

 

Došla si noćas u snove moje,

vrati mi snagu i moć,

došla, otišla, molim te reci mi,

da ćeš mi opet doć’.

 

Došla si noćas u snove moje,

da vatri ugasiš plam,

došla si, ne idi, zauvek ostani,

ne želim da budem sam.

 

Milovan Petrović

–

Zvezde su noćas prekrile nebo,

nad starim hrastom sad mesec sj’a,

sve je ko nekad šumarak spava,

zašto smo daleko samo ti i ja.

 

I klupa stara hrasta pita,

gde smo, zašto nas više nema,

već dugo noću tiho šapuću,

možda već znaš, mi smo im tema.

 

Dođi još jednom pod naše zvezde,

pod žuti mesec i stari hrast,

dođi zbog klupe, dođi zbog noći,

zbog tebe, mene, dođi zbog nas.

 

Milovan Petrović

–

Godine prođoše mnoge,

slike izbrisa vreme,

senke prekriše prošlost,

sećanje na tebe i mene.

 

U magli sećanja mojih,

još tražim sliku tvoju,

nađoh je staru i bledu,

prošlost joj izbrisa boju.

 

Kosu ti još mrsi vetar,

sećam se,… hodaš po rosi,

cvet ti u njoj ne vidim,

vreme te sve dalje nosi.

 

I sad se samo pitam,

dali se nekad setiš,

da jednom davno mi reče,

da sa mnom želiš da letiš.

 

Milovan Petrović

–