Сељак ако ти деда је био,
сељак и отац твој исто тако
а ти би хтео од тога више,
знај да то тако не бива лако.
А пример мој је за то баш прави,
нек неки мисле да није тако
но кад се све то на папир стави,
онда изгледа ево овако.
Сећања сежу до старог пања,
овце док пазим на њему стојим,
ту сам стекао прва сазнања,
чувам их будно и стално бројим.
Идем за стоком и учим слова,
док овце блеје и крава риче,
на пању стичем сазнања нова,
на пању читам најлепше приче.
Ко основци смо сви били исто,
пре подне стока, по подне ђаци,
и подношљиво све је то било,
јер сви смо авај – били сељаци.
Основна школа, било па прошло,
мука и беда, зној и голем рад,
а онда уписах гимназију,
сељаче дошло коначно у град.
Тек сада имаш тешке проблеме,
мангупи кад се на те устреме,
за твоје муке други не знају
а тебе киње и сви зезају.
Сељачки збориш а изглед страва,
фармерице „Ш“, простијих нема,
а на обући смоница права
и данас ми је тешка та тема.
Бежиш у страну и молиш Бога,
да ти некако и тај дан прође,
нико те не зна, нити знаш кога,
све док писмени први не дође.
Mатематикa, писмени први,
Живана креће да саопштава,
као у борби са много крви,
тридесет слабих, несрећа права.
А кад је прозвала моје име,
ко да на главу ми се сручи свет:
„Ко је тај? Добро, оличан! Седи!
Ти си добио на писменом пет.“
Много од тад ме примише боље,
а и радио сам, врло вредно,
за учење сам имао воље,
ал` сам се, пак, осећао бедно.
Факултета се нерадо сећам,
новац је оно што увек фали,
па нисам био нимало срећан,
мада ми беху захтеви мали.
Сећам се неких подрума, соба,
проблеми расли, читаво бреме,
а није било другог решења,
већ да науке свршим на време.
И заљуби се сељаче тада,
у девојку из великог града,
као из бајке била би веза,
ја чобанче и она принцеза.
За срећу чудно правило важи,
будућност срећу од сваког крије,
боље са другим да срећу тражи,
са мном јој срећа сигурнa није.
Одмах исправљам ту своју грешку,
желим јој срећу, искрено волим,
одлуку сносим, за мене тешку,
морам некако да је преболим.
Kад факултету дошао је крај,
за ме значајан би тренутак тај,
трнутак диван, тренутак прави,
кад сељак треба машну да стави.
Стигла диплома, парче папира,
кад срце моје треба да бира,
ал` није било храбро и смело,
изабра за дом Глободер – село.
Од тад тридесет година радим,
успевам нешто и да зарадим,
нису зидине, куће, базени,
рек`о бих скромно, срећа у мени.
Био сам радник па и директор,
а понајвише бејах инспектор,
за мене увек правила иста,
корачај право образа чиста.
И к`о што кажу понеке књиге,
живот се стално и брзо мења,
поштен сам био па немам бриге,
за долазећа ми поколења.
Зато сам срећан што данас могу,
да се обратим ту вама свима,
нека ми свако у лице каже,
ако шта лоше о мени има.
Породица је понос у мени,
вечно захвалан сам својој жени,
на том што две смо ћерке родили
и унучета – три већ добили.
А како живот свом крају иде,
сви резултати нека се виде
Вишњем сам Богу захвалан јако,
још ово мало да буде тако.
Некад прошетам, близу ми школа,
и гледам ђаке возе их, пазе,
долазе разна и бесна кола,
да где у блато деца не згазе.
Ал` једно нема нико да вози,
дошла му баба, старија жена,
гледам га, мислим и присећам се,
на нека давно прошла времена.
