МИЉКОВО – Миљко Шљивић

У манастиру „Миљково“,
предивна то беше слика,
бех и видех ово, ново,
са свих страна рој верника.

Под црквени су дошли кров,
да се моле, да се крсте,
да добију и благослов,
своју веру да учврсте.

Верника много беше ту,
a мала je црква ова,
и не могаше сви у њу,
па се гради већа – нова.

И радују се свему том,
oна им је ко други дом,
посвећена је црква свом,
Светом Јовану Шангајском.

Јован је светитељ врли,
Јован овде монах беше,
па народ њему баш хрли,
људи то знају – не греше.

Ко руски племић се роди,
а српско порекло води,
циљаше из срца свога,
живот је вера у Бога.

Утицајан беше јако,
сви га прихваташе лако,
своју дадиљу усмери,
Православној руској вери.

Настави са читањем “МИЉКОВО – Миљко Шљивић”

СРЕТЕЊЕ – Миљко Шљивић

У Египту, у дичном Мисиру,
пре нове ере у трећем веку,
живео цар Птоломеј Фила-делф
и имао је библиотеку.

На папирусу и пергаменту,
књииге беху у времена стара,
„Ал` колика је њихова вредност“?
Упита цар библиотекара.

„Збирка је то од милион књига,
и збиља је неизмерно вредна,
ал` у односу на „Стари Завет“,
е па вреднија је ова једна”.

Цару не бејаше све то мило,
па људима нареди да крену,
да „Стари Завет“ они пронађу
па макар по било коју цену.

Иако су по природи тврди,
Јевреји је предадоше лако,
са циљем да дође до свих људи,
са циљем да је прочита свако.

Књига је та на старом јеврејском,
па није баш разумљива свима,
цар је желео да се преведе
ал` би проблем с преводиоцима.

Када он преводиоце нађе,
седамдест их је ту засело,
и радили су сви врло вредно,
да би се ово дело превело.

Одабран бејаше и Симеон,
и цар га међу друге уведе,
да Стари Завет, Светога Писма,
што пре на грчки језик преведе.

За превод му предадоше део,
из пророчанства Исаије,
„да ће девојка да роди сина“,
а он у то веровао није.

Стога је узео оштар ножић,
да реч „девојка“ њиме избрише,
и онде онда уместо тога,
да „млада жена“ лепо напише.

Тада се њему јави Анђео:
„Не бриши то и тај текст не квари,
то је пророчанство Исаије,
које ће да се тако оствари“.

Симеон прихвати да преводи,
према пророчанству Исаије,
прихватио је налог Анђела,
ал` и даље веровао није.

Чувши Анђео за Симеона,
да тврдоглав је у знатној мери,
рече му како ће да поживи,
све док се у то сам не увери.

Египат је векове спојио,
мину генерација – велик број,
и цар се давно упокојио,
само Симеон живи живот свој.

Симеон времешни старац поста,
јер прођоше безмало три века,
али са вером у Бога оста,
да оно пророчанство дочека.

У цркви постојала три места,
када се молило ил` славило,
за мушкарце, жене и девојке,
такво је за то било правило.

А када Марија роди Христа,
и четрдесет дана кад прође,
тада Марија Дева Пречиста,
са сином својим у цркву дође.

И стаде на место за девојке,
јер јој то свештеник тако рече
а свештеник беше Захарија,
главом отац Јована Претече.

Симеона Свети Дух доведе,
али нешто не беше у реду,
на месту црквеном за девојке,
неко већ тамо држаше бебу.

Тада је он по рамену дирну,
пожелевши да је опомене,
а она се истога тренутка,
са бебом према њему окрене.

Симеон тада познаде Христа,
и мајку што га на руци држи,
па узе да га прихвати радо,
и обе своје руке испружи.

И сада када Бога он прими,
и са Богом се тако сусрете,
уверио се у пророчанство
и из уста му одмах излете:

„Ја молим Господа Бога,
отпусти ме слугу Твога,
јер видеше очи моје
Господе, спасење Твоје“.

Како се Симеон уверио,
као што у пророчанству стоји,
спремно чекаше час тај да умре
и сутрадан се он упокоји.

Присутна беше и Света Ана,
све то видеше и њене очи,
и да дође чекани Месија
свету разгласи и посведочи.

А сви Хришћани славе Сретење,
дан када се Бог с људима срео,
а Симеон поста Богопримац,
јер је Бога примио и хтео.

Светог Симеона Богопримца,
прослављамо један дан касније,
а то зашто славимо Сретење,
па требало би да је јасније.

Молитва – Миљко Шљивић

Данас у цркви док звона звоне,
молим молитвом испред иконе,
за свако добро Вишњега Бога,
подука сећам се деде свога.

Док ме држао малог за руку,
шапутао је своме унуку,
савет по савет много је тога,
он ме учио да љубим Бога.

„Искрено увек се Богу моли,
јер Бог све људе чува и воли,
лоше долази са друге стране,
веруј у Бога и вечне дане.

Избаци мржњу, тај терет скини,
мржња човека несретним чини,
искрено мораш људе да волиш,
то ћеш постићи ако се молиш.

И док се молиш, то срцем чини,
искрено моли, ништа не брини,
љуби ти срцем Господа Бога,
љуби ти срцем ближњега свога“.

А ја сам био баш добро дете,
мисли ми стално ка Богу лете
и вођен руком од деде свога,
срцем се чврсто везах за Бога.

Живот ми брзо прође као дан,
својим животом сам задовољан,
ал` улагаћу и надаље труд,
за одговор добар кад дође суд.

И сада кад сам у годинама,
Богу се молим ја молитвама
и остаје ми да кажем свима,
деди захвалан на саветима.

АУТОБИОГРАФИЈА – Миљко Шљивић

Сељак ако ти деда је био,
сељак и отац твој исто тако
а ти би хтео од тога више,
знај да то тако не бива лако.

А пример мој је за то баш прави,
нек неки мисле да није тако
но кад се све то на папир стави,
онда изгледа ево овако.

Сећања сежу до старог пања,
овце док пазим на њему стојим,
ту сам стекао прва сазнања,
чувам их будно и стално бројим.

Идем за стоком и учим слова,
док овце блеје и крава риче,
на пању стичем сазнања нова,
на пању читам најлепше приче.

Ко основци смо сви били исто,
пре подне стока, по подне ђаци,
и подношљиво све је то било,
јер сви смо авај – били сељаци.

Основна школа, било па прошло,
мука и беда, зној и голем рад,
а онда уписах гимназију,
сељаче дошло коначно у град.

Тек сада имаш тешке проблеме,
мангупи кад се на те устреме,
за твоје муке други не знају
а тебе киње и сви зезају.

Сељачки збориш а изглед страва,
фармерице „Ш“, простијих нема,
а на обући смоница права
и данас ми је тешка та тема.

Бежиш у страну и молиш Бога,
да ти некако и тај дан прође,
нико те не зна, нити знаш кога,
све док писмени први не дође.

Mатематикa, писмени први,
Живана креће да саопштава,
као у борби са много крви,
тридесет слабих, несрећа права.

А кад је прозвала моје име,
ко да на главу ми се сручи свет:
„Ко је тај? Добро, оличан! Седи!
Ти си добио на писменом пет.“

Много од тад ме примише боље,
а и радио сам, врло вредно,
за учење сам имао воље,
ал` сам се, пак, осећао бедно.

Факултета се нерадо сећам,
новац је оно што увек фали,
па нисам био нимало срећан,
мада ми беху захтеви мали.

Сећам се неких подрума, соба,
проблеми расли, читаво бреме,
а није било другог решења,
већ да науке свршим на време.

И заљуби се сељаче тада,
у девојку из великог града,
као из бајке била би веза,
ја чобанче и она принцеза.

За срећу чудно правило важи,
будућност срећу од сваког крије,
боље са другим да срећу тражи,
са мном јој срећа сигурнa није.

Одмах исправљам ту своју грешку,
желим јој срећу, искрено волим,
одлуку сносим, за мене тешку,
морам некако да је преболим.

Kад факултету дошао је крај,
за ме значајан би тренутак тај,
трнутак диван, тренутак прави,
кад сељак треба машну да стави.

Стигла диплома, парче папира,
кад срце моје треба да бира,
ал` није било храбро и смело,
изабра за дом Глободер – село.

Од тад тридесет година радим,
успевам нешто и да зарадим,
нису зидине, куће, базени,
рек`о бих скромно, срећа у мени.

Био сам радник па и директор,
а понајвише бејах инспектор,
за мене увек правила иста,
корачај право образа чиста.

И к`о што кажу понеке књиге,
живот се стално и брзо мења,
поштен сам био па немам бриге,
за долазећа ми поколења.

Зато сам срећан што данас могу,
да се обратим ту вама свима,
нека ми свако у лице каже,
ако шта лоше о мени има.

Породица је понос у мени,
вечно захвалан сам својој жени,
на том што две смо ћерке родили
и унучета – три већ добили.

А како живот свом крају иде,
сви резултати нека се виде
Вишњем сам Богу захвалан јако,
још ово мало да буде тако.

Некад прошетам, близу ми школа,
и гледам ђаке возе их, пазе,
долазе разна и бесна кола,
да где у блато деца не згазе.

Ал` једно нема нико да вози,
дошла му баба, старија жена,
гледам га, мислим и присећам се,
на нека давно прошла времена.

БЕЛА КУГА – Миљко Шљивић

Заседала радна група,
да разреши проблем века,
завладала „бела куга“,
на видику нигде лека.

Почела је дискусија,
решење се сада тражи:
Како проблем да се реши?
или мало, да се бар ублажи.

Дискусија креће прва:
„Да држава даје дрва,
кад` пахуље зими веју,
да се деца тад` огреју“.

Каква дрва, паре треба,
доста деце траже хлеба,
за исхрану треба храна,
и простор великог стана.

Сада политичар стари:
„Законом решити ствари,
наредба решењу води,
ко ће колико да роди“.

Текле су приче у дану,
један виче други се љути,
„млатише они празну сламу“,
само Миша мудро ћути.

Он је стегнут, некако блед,
сад је на њега дошао ред,
он што пуно деце има:
шта ли рећи присутнима?

Миша уста па се закашља,
онда гласно да се чује:
„Ако хоћете више деце,
увести рестрикцију струје“.

Деда и вртић – Миљко Шљивић

ДЕДА И ВРТИЋ

Имам једну идеју.
Мислим да је у реду:
„Да не идем у вртић,
већ да пошаљем деду“.

Не зна он да се игра
а и играчке нема,
па се зато ја плашим,
да биће ту проблема.

Проблем биће и већи,
кад се ручак сервира,
јер деду дечји ручак,
може да изнервира.

Зато сада размишљам,
да не буде проблема,
место деде у вртић,
ићи ћемо ја и Лена.

Настави са читањем “Деда и вртић – Миљко Шљивић”

АУТОБИОГРАФИЈА – Миљко Шљивић

Сељак ако ти деда је био,
сељак и отац твој исто тако
а ти би хтео од тога више,
знај да то тако не бива лако.

А пример мој је за то баш прави,
нек неки мисле да није тако
но кад се све то на папир стави,
онда изгледа ево овако.

Сећања сежу до старог пања,
овце док пазим на њему стојим,
ту сам стекао прва сазнања,
чувам их будно и стално бројим.

Идем за стоком и учим слова,
док овце блеје и крава риче,
на пању стичем сазнања нова,
на пању читам најлепше приче.

Ко основци смо сви били исто,
пре подне стока, по подне ђаци,
и подношљиво све је то било,
јер сви смо авај – били сељаци.

Основна школа, било па прошло,
мука и беда, зној и голем рад,
а онда уписах гимназију,
сељаче дошло коначно у град.

Тек сада имаш тешке проблеме,
мангупи кад се на те устреме,
за твоје муке други не знају
а тебе киње и сви зезају.

Сељачки збориш а изглед страва,
фармерице „Ш“, простијих нема,
а на обући смоница права
и данас ми је тешка та тема.

Бежиш у страну и молиш Бога,
да ти некако и тај дан прође,
нико те не зна, нити знаш кога,
све док писмени први не дође.

Mатематикa, писмени први,
Живана креће да саопштава,
као у борби са много крви,
тридесет слабих, несрећа права.

А кад је прозвала моје име,
ко да на главу ми се сручи свет:
„Ко је тај? Добро, оличан! Седи!
Ти си добио на писменом пет.“

Много од тад ме примише боље,
а и радио сам, врло вредно,
за учење сам имао воље,
ал` сам се, пак, осећао бедно.

Факултета се нерадо сећам,
новац је оно што увек фали,
па нисам био нимало срећан,
мада ми беху захтеви мали.

Сећам се неких подрума, соба,
проблеми расли, читаво бреме,
а није било другог решења,
већ да науке свршим на време.

Настави са читањем “АУТОБИОГРАФИЈА – Миљко Шљивић”

КОНОПЉА – Миљко Шљивић

Некад сам носио тежани веш,
па шта многи су носили тако.
Одакле мени тај тежани веш?
Сад да вам причaм то ћу полако.

У њиви именом „конопљара“,
семе конопље мој отац баци,
ја га чувао све док је никло,
да семе нам не покупе врапци.

Кад дође час да конопља цвета,
моји на њиву конопљу секу,
а то све бива при крају лета,
кад потапање следи у реку.

Ту oд конопље стабло и влакна,
остану, тек, јер у води стоји,
конопљу затим отац осуши
па кући још влакна да одвоји.

На ред долази трлица сада,
одваја се дрвенасти део,
поломљен поздер около пада,
на њега мачак стари је сео.

Трлица трли, жестоко звечи,
чује се негде до краја села,
мајка и отац покупе влакна,
тако настају повесма бела.

Повесма затим на гребен “иду”,
јер само чиста тек много вреде,
зато се гребањем она чисте,
да влакно може да се опреде.

Мајка и бака повесма свежу,
на преслицу стару, дуго седе,
преду, и песме се ту разлежу,
док кудеља сва се не испреде.

Основа се снује, разбој стави,
мајци и баки то је баш лако,
потком се потом платно “направи”
тежано платно настаје тако.

Настави са читањем “КОНОПЉА – Миљко Шљивић”

ОД ДЕДЕ – Миљко Шљивић

ОД ДЕДЕ

(Богдан на бини држи у руци свеску,
показјуе публици и прича)

На свесци пише „Унучићима“:
Па -„Богдан, Лена и мали Коста“
а ја у руци држим ту свеску,
која ми, деда, од тебе оста.

Свеску нађосмо ми изненада,
у папирима прашњавим мојим,
а сада видим, свеска припада,
унучићима вољеним твојим.

Још играчака и успомена,
из детињства се свог често сећам,
била то дивна прошла времена,
баш сам са тобом ја био срећан.

Увече беше ритуал цео,
да спавам баба на мене виче
а ја да спавам још нисам хтео,
докле не чујем све твоје приче.

Да љубимица беше ти Ленка,
то сада рећи ћу последњи пут,
вазда сам знао, да све нас волиш,
па нисам био ни на кога љут.

Сећам се посебно једног дана,
видех на лицу ти боју бледу
а ти ми тада утешно рече:
„Не брини Боко, биће у реду“.

Каква утеха, нисам ја мали,
није узалуд та боја бледа
и ускоро ми мајка прошапта:
„Тужне су вести – умро је деда“.

Од туге силне тад потекоше,
те сузе вреле низ лице моје,
а ја помислих да би ти реко:
„Не плачи, Боко, то, нормално је.“

Учио си ме вери у Бога,
да не тугујем и да се молим,
би туга јача од срца мога,
па сам плакао јер тебе волим.

Питао сам се на самом крају:
„Зашто за тебе не бејаше лек?“
Крст ти носио на испраћају,
растадосмо се, деда, заувек.

У свесци стоје, поруке твоје,
ах, како лепо поруке слажеш,
а жалосно је још срце моје,
што тебе нема да нам то кажеш.

(Чита из свеске)

„Научи се да волиш све људе,
да добар човек од тебе буде,
било с ким немој да си у свађи,
потруди се и компромис нађи.

Да се хвалишеш немој никако,
јер хвалити се – тако је лако.
Немој да дајеш ти значај себи,
важно је шта се мисли о теби.

О породици ти увек брини,
и све што можеш за њу учини.
Никакаво благо достојано није,
да род завади и најмилије.

Радом заради – помажи слабе,
aл` знај да ништа нема за џабе.
Ако је крађа и туђе – тема,
знај да од тога користи нема.

Порока је важно да се клониш,
од лошег друштва да се уклониш,
кад пласт година на леђа свалиш,
да ни за чим тада не зажалиш.

То је суштина из пера мога,
живот је нешто теже од тога,
па ако дођу питања нова,
одговор даће ти свеска ова.“
Настави са читањем “ОД ДЕДЕ – Миљко Шљивић”