Аутор: poetessa

Kupidone

šta bi ti od mene

pomislio je kamen moga srca

i

skočio na boga

bez

milosti

.

.

****************

.

.

cele je noći šuma plakala

da su se oblaci hvatali za glavu

odveć se toga ništavnog desilo

puno je istorijâ mučnih učinjeno

previše misli

krvlju saopšteno

.

ako nam sve to nije dovoljno

nek se bog nosi

daleko mu vaga

nek nas pojedu mravi i štakori

i

pustimo

Zemlju

da nas zaboravi

oslanjajući se na štaku

ulazila je u

oh – puni puni

kafić u centru grada

prilazio je i par

sa otmenim psom na uzici

pas je onjušio nespokoj

zarežao

i podigao joj kosu na vrh solitera

noge su joj odjahale sa ulaza

glavu je prebacila na drugu stranu ulice

a štakom

ispalila rafalnu paljbu na njih

.

par je jetko opsovao

zaplakao nad telom ratnog prijatelja

i ispustio dušu kraj zaneseno-mrtvog repa u podne

.

lokva krvi je bila sve šira

i šira

i dublja

jeziva

dok nije primetila

da je film u glavi završen

i da joj je ispao netaknuti sok od borovnice

u lokalu sa praznim stolovima

osećam kako mi se neko

dan i noć

prikrada i beži

dobro zna da sam tu

uvek tu

mreža za lahore

dođe mi do daha

i uplašen sklizne u čarapu

prstom taknem usnu

dodirnem mu reč

a on oplače vetrokaz

jesam bezobrazna

jesam prgava i uvek besna

ali

taj se portretić

sam otkači

i padne mi sa vrata

njega nikad ne bih

ni kad pije zadnju kap iz moje čaše

ni pokopana

odbacila

želim nekog

iscrtanog bojom moje kože

ko me tako dugo traži da je postao deo mene

da li zaista zastupaš ideju

da je čovek sam sebe stvorio

.

upita kritičar uma

.

da

nasmeja se pamet

.

možeš li to detaljnije objasniti

.

pamet se urola od smeha

.

naravno

nema majmuna

koji bi toliko filozofirao

(pročitaću vam sve

iz najpoznatije biblioteke)

da bi skočio na drugu granu

i

pojeo bananu

.

potpisujem svoje otkriće velikim slovima

(jer mala još uvek ne koristim

nisu dovoljno proučena)

i ko bi drugi smislio spodobu

koja će sve zgaziti

da bi utvrdila širinu svog stopala

.

pamet pade u komu od smeha

.

razmisliću

reče kritičar uma

i ozbiljno se zagleda u svoju poludelu pamet

razmisliću

rekli su mi da čekam

ja čekam

i još i još i još

tiha senka noći

ispisuje

nešto

danu što ne čeka

.

moje čekanje pita

da li sam dobro čula

ono

što niko nije ni pomislio

.

čeka odgovor

pa šta ako nikog ništa nije ni pitalo

pa šta

pa šta

umiru i neupućeni

ja čekam

kao sigurni prdstavnik stvarnosti

uzalud je uzalud je

pisati

i

misliti

o dušom napisanom

.

ne vredi to

ni pišljive pare

.

zgužvala sam

i saplila list

.

i šta s tim

.

sa đubrišta me

nadigrava

cepajući  razum

na dronjke

.

ništa nije sasvim uništeno

dok ljubazno

pišti

sa lomače

posvađala sam se

najboljim s prijateljem

on ljubav uzdiže

moje je iskustvo gazi

ni prijateljstvo se ne zasniva na ljubavi

ona je napamet naučena formula opstanka

.

kada budem nestajala

setiću se samo onog

što postoji

u

z

a

l

u

d

n

o

s

t

n

a

d

e