Аутор: poetessa

igram se noćima i sovama

izvlačim zvečke sa šumske krošnje

dovikujem poslovice vranama

Sokrat mi sipa čašu u čast

u ustima čuvam ako ožednim

igra je duga

menjam je za strah

možda sam ipak malo ispila

a nisam žedna

nisam veruj nisam

pljunuću deo skriven u zubima

i neka jutro odluči s kim će

sa mnom će

sa mnom

a možda je kasno

u ulici pored moje

u ulici pored

u ulici

u

uzdah je u njoj

uzdah je u

uzdah je

uz

maglu koja njime briše krv sa pločnika

Oduvek sam bila

TI

Zar me ne prepoznaješ?

Oduvek sam tekla tvojim mozgom

I kad nisi bio tu

I kada si udarao na sva zvona

Ne osećaš me?

Nisam tvoja?

Svoje sam oči

Utiskivala u TVOJE duplje

Nije TI dovoljno?

Oduvek sam bila

Ti

Tek sada shvatam

Gde sam pogrešila

Nikada TE nisam zvala po imenu

I umreću

A nećeš ni znati

Da je pokrov preko TEBE spušten

obukla sam kaput

navukla rukavice i kapu

posle puno neprospavanih sati

ipak sam rešila da vidim

o čemu je to noćas

govorio sneg

avaj

dugo sam se

opraštala sa životom

da nisam ni primetila

kako su ruže procvetale

na osunčanom groblju

I

Mesec je

Prokopao put

I

Uzjahala sam

Komarčeva krila

I

Letim tamo

Gde me oblak hoće

I

Nema grada

U koji bih sišla

O

Zbogom Frojde

Pitaj mudre šta sanjaju

Ja sam luda

Omama stvarrnosti

pružila sam ruke

zvezdama

ne da bi mi nešto dale

ne

htela sam samo

da se ogrejem van

ovog sveta

Isus ih vide

i protrlja oči

šta ćeš ti ovde

dosadna starice

uplete kiku

i udari me jako

van domašaja

pokajanja

još uvek me peku

prsti

od okršaja

u

plavom pejzažu

koji sam htela da osetim

Na ovom mestu

Biće kamen

Ili trava

Ili rov

Sa ovog mesta

Čuće se

Mravi

Ili lahor

Ili  zov

Ovde će opet biti

Život

I druga

Sasvim ista

Nova smrt