Аутор: poetessa

Rođena 1962. godine u Nišu. Studije francuskog jezika je započela na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je nastavila studije prava u rodnom gradu. Poeziju objavljuje u elektronskim i drugim časopisima i zajedničkim knjigama. Objavila je štampane zbirke pesama "Curriculum vitae", "Psihodelija minijature", "HAIKU", zbirka kratkih priča "Smrt prijatelja", kao i nekoliko elektronskih knjiga. Članica je Društva književnika i književnih prevodilaca Niša , član i Udruženja pesnika Srbije i CG, Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika ralaca i umjetnika "Nekazano", Humanitarne fondacije Humanost bez granica kao Posebna akcija Banka dobročinstva). Živi i stvara u Nišu.

……… — Marina Adamović

dan se prelio u zaveštani kraj ko bi plakao na mom ramenu urlici tame njime hodaju . protkana izbledelim sećanjima nečija suza čeka da joj pružim azil . možda mi se čini . noć se pretvorila u patnju koja je tekla neredom u meni

dan se prelio u zaveštani kraj

ko bi plakao na mom ramenu

urlici tame njime hodaju

.

protkana izbledelim sećanjima

nečija suza

čeka

da

joj

pružim

azil

.

možda mi se čini

.

noć

se

pretvorila

u

patnju

koja je tekla neredom u meni

Tajna — Marina Adamović

reći ću vam tajnu nikad izgovorenu pažljivo me saslušajte — ! ne niste … zaista …  predani … proći će život i tada ćete me razumeti možda

reći ću vam

tajnu

nikad izgovorenu

pažljivo me saslušajte —

!

ne

niste … zaista …  predani

…

proći će život

i tada ćete me razumeti

možda

Susret sa smrću — Marina Adamović

Triput sam se videla sa tobom Sanjala sam gošću U svili boje meda Kucnula si Ušla I samo takla dušu . Srce je upamtilo  — tvoje meke prste Pretesno je u zagrljaju —  koji iščekuješ . Svaki dan ima oči — boje tvoje pesme Svaki dan . Znam da ćeš doći kad te zaboravim Blagonaklono … Настави са читањем “Susret sa smrću — Marina Adamović”

Triput sam se videla sa tobom

Sanjala sam gošću

U svili boje meda

Kucnula si

Ušla

I samo takla dušu

.

Srce je upamtilo  — tvoje meke prste

Pretesno je u zagrljaju —  koji iščekuješ

.

Svaki dan ima oči — boje tvoje pesme

Svaki dan

.

Znam da ćeš doći kad te zaboravim

Blagonaklono ti ostavljam poruke na staklu

Biću tiha

.

Sasvim tiha

Tiša od nevena u tvom vernom krilu

.

Život je tvoja drevna tvorevina

Bog i bludnici — Marina Adamović

Bukovski se dvoumio ubiti bubašvabu ili onanisati ja se ne dvoumim napisaću pesmu to je isto! (dobacuje mi) znala sam da će mi opet raspaliti oganj kojim sagorevam znojem iskopano znala sam — ubiću crva u malom mozgu

Bukovski se dvoumio

ubiti bubašvabu

ili

onanisati

ja se ne dvoumim

napisaću pesmu

to je isto!

(dobacuje mi)

znala sam da će mi opet

raspaliti oganj

kojim sagorevam znojem iskopano

znala sam —

ubiću crva u malom mozgu

Tog dana — Marina Adamović

tog dana sećanja su trčala kroz mene nisam mogla ni da pomislim kako su bajke nalik na legende . šine su svirale nekome neko je mene iz njih izvlačio . sutra sam napunila pehar godinama i još ga punim . strahovi ispijaju pesme

tog dana

sećanja su trčala kroz mene

nisam mogla

ni da pomislim

kako su bajke nalik na legende

.

šine su svirale nekome

neko je mene iz njih

izvlačio

.

sutra sam napunila

pehar godinama

i još ga punim

.

strahovi ispijaju pesme

Teško mi je — Marina Adamović

i da je noć bila kraća i da je jesen manje tugovala i da su ptice raznosile gnezda i da je šuma gledala u nebo ne bih znala kako od sna izmamiti osmeh

i da je noć bila kraća

i da je jesen manje tugovala

i da su ptice raznosile gnezda

i da je šuma gledala u nebo

ne bih znala

kako od sna izmamiti osmeh

………Marina Adamović

već je podne a nije ni svanulo zemlja se razdvaja od sebe kao senka od pogleda gde sam ima li mesta za dvoglavu ćutnju prišla sam kamenu i shvatila da on utiskuje reči koje sam htela da napišem za kraj

već je podne

a nije ni svanulo

zemlja se razdvaja od sebe

kao senka od pogleda

gde sam

ima li mesta za dvoglavu ćutnju

prišla sam kamenu

i shvatila

da on utiskuje reči

koje sam htela da napišem za kraj

Ne, Emili! — Marina Adamović

Emili Dikinson bi upala u mene kada bih čula škripu kovčega zanemela bih a ona bi mi po koži crtala šta će biti sa dušama koja nam se valjaju kraj humke koža bi mi pobegla kroz oči ona bi ih  širom otvorila i uvukla razum koji je vrištao ne Emili to je samo to ničeg … Настави са читањем “Ne, Emili! — Marina Adamović”

Emili Dikinson bi upala u mene

kada bih čula škripu kovčega

zanemela bih

a ona bi mi po koži crtala

šta će biti sa dušama

koja nam se valjaju kraj humke

koža bi mi pobegla kroz oči

ona bi ih  širom otvorila

i uvukla razum

koji je vrištao

ne Emili

to je samo

to

ničeg više nieće biti

osim smrtī

koje nalikuju jedna drugoj

ništa više

nikad više

osikaću boje pri svakom spustu tela