Аутор: poetessa

noć je razglasila da nema dovoljno prostora za nebeska tela stalno šetaju i skaču od jednog do drugog snoviđenja raskopčala sam čelo i prihvatila lava bika jarca i ovna za sada toliko nervi prstiju pletu ljuljašku i Halejevoj kometi

osim sivog kamenja nije bilo drugih ljudi sasvim dovoljno da bi iko razumeo koliko je draži u mulju civilizacije

uzalud je kiša padala do jutra na grehove koje san razmešta po glavi . uzalud je sneg zavejao plaho misli sa crnim povezom na oku . uzalud . osuđena pametna bez boga pljujem na mesto gde se gresi spiru i nastavlja s tromim umiranjem

Bodler je zasadio baštu koju sam zalivala malo gorko više slano trebalo je izmiriti zavađeno cveće . (imala sam šesnaest godina) . dok ga ne pokosi ranjeni albatros i svetom zavlada smrad velikog zla . “ubiću te iz ljubavi” poveri mu princ od puške cveće je postalo sleđeno i pusto zavideći mašti na lepoti (Bodler … Настави са читањем “Pokos — Marina Adamović”

naslikati krošnju rascvetalog jorgovana isto je kao udahnuti vazduh danu na izdahu . upozorila sam list da moj vapaj nije iluzija nagoveštaj je života na putu do mog neba i zemlje

izroni iz senke i spusti sto oka gušću . tek tada ćeš moći da naslutiš kako je svest neprirodan progon čulnosti i osećanja . svest pod lupom zamišljenog mozga stvara samo klonove kretena zagledane u sopstveni kraj pred nama

kako će život otići od mene kad ja zauvek postojim i kako ću reći da me nema osim ako on ne preduzme nešto besmisleno smešno

rečima smo porušili branu užas je obale ukipio i nasta reka bez dotoka zamućena muljem iz haosa . prstima sanjam ……………….nedosanjano ali to je samo posmrtno bdenje nad papirnim odrom ………………..talasa pod kapkom