Аутор: poetessa

Rođena 1962. godine u Nišu. Studije francuskog jezika je započela na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je nastavila studije prava u rodnom gradu. Poeziju objavljuje u elektronskim i drugim časopisima i zajedničkim knjigama. Objavila je štampane zbirke pesama "Curriculum vitae", "Psihodelija minijature", "HAIKU", zbirka kratkih priča "Smrt prijatelja", kao i nekoliko elektronskih knjiga. Članica je Društva književnika i književnih prevodilaca Niša , član i Udruženja pesnika Srbije i CG, Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika ralaca i umjetnika "Nekazano", Humanitarne fondacije Humanost bez granica kao Posebna akcija Banka dobročinstva). Živi i stvara u Nišu.

Ma šta da kažem —Marina Adamović

ma šta da kažem vraća se u zgarište srca nema cveta koji ne pobledi kada ga orosim krvlju kap po kap čemu onda venčavanje s rečju koja me pretvara u iluziju eha  čovečanstva

ma šta da kažem

vraća se u zgarište srca

nema cveta koji ne pobledi

kada ga orosim krvlju kap po kap

čemu onda venčavanje s rečju

koja me pretvara

u iluziju eha  čovečanstva

San — Marina Adamović

Sunčev uzdah beline pojašnjava život u nama . Noću tama kostima diriguje istinu vasione . Između života i kosmičke istine stoji zora . Ona je izmišljeni anđeo u plavom koji spaja razuđena čula da osete rapsodiju stvorenu od vetra

Sunčev uzdah beline

pojašnjava život u nama

.

Noću tama

kostima diriguje istinu vasione

.

Između života i kosmičke istine

stoji zora

.

Ona je izmišljeni anđeo u plavom

koji spaja razuđena čula

da osete rapsodiju stvorenu od vetra

Komponovani krik — Marina Adamović

izašla sam iz kuće i nisam znala gde ću do oblaka ili pod zemlju (u poverenju šta bih ja na zemlji kada je na njoj toliko aveti u plišu ujedaju psuju rovare grabuljaju vilicom od zlata) još uvek mi u mozgu dobuje rekvijem pogrebnog osoblja ludnice nad mojim višeumnim krikom ode lomači civilizacije u ružu

izašla sam iz kuće

i nisam znala gde ću

do oblaka

ili pod zemlju

(u poverenju

šta bih ja na zemlji

kada je na njoj toliko aveti u plišu

ujedaju

psuju

rovare

grabuljaju vilicom od zlata)

još uvek mi u mozgu dobuje

rekvijem pogrebnog osoblja ludnice

nad mojim višeumnim krikom

ode lomači civilizacije u ružu

Tajna smrti — Marina Adamović

Smrt mu kuca, a ništa ne govori. Strpljivo čeka i gleda boje ulaznih dveri. On pritajen ćuti i, kao, ne diše- “Ovde, ovde, skreni levo!” šapuće joj prefarbano srce. Piše nečim, ni sam ne zna čime: “deda, deda, šta će sad smrt ovde?” Dedine su oči od humusa- ta se tajna živom ne odaje. Smrt … Настави са читањем “Tajna smrti — Marina Adamović”

Smrt mu kuca, a ništa ne govori.

Strpljivo čeka i gleda boje ulaznih dveri.

On pritajen ćuti i, kao, ne diše-

“Ovde, ovde, skreni levo!”

šapuće joj prefarbano srce.

Piše nečim, ni sam ne zna čime:

“deda, deda, šta će sad smrt ovde?”

Dedine su oči od humusa-

ta se tajna živom ne odaje.

Smrt mu kuca, on uporno ćuti,

smišlja priče da je preusmeri.

Porodičnom stablu list vene iz zemlje,

tišinu preseca samo nemo “kuc”.

.

Opšta pometnja

i on odustaje

da bude jedini

koji će joj uskratiti dom .

.

Ne pravi se više – stvarno ne diše

i dok ćuti, polako kapira-

(mada je sasvim izvan ma kog sveta)

sada čuva i on svoju tajnu,

pokopaće je, valjda, uz dedinu.

Put — Marina Adamović

nisam varovala ali šta to kome znači… … pustinjom za prognane oči hodala sam ..  čula kako hodam … hod je bio između redova ispod tame … iznad i u mraku saplete se titrav dan u mozgu krenula sam jadna prema njemu! najednom se stvorio belutak preneražen od zlehude sreće jao majko jao crni snovi … Настави са читањем “Put — Marina Adamović”

nisam varovala ali šta to kome znači…

…

pustinjom za prognane oči

hodala sam ..  čula kako hodam

…

hod je bio između redova

ispod tame … iznad i u mraku

saplete se titrav dan u mozgu

krenula sam jadna prema njemu!

najednom se stvorio belutak

preneražen od zlehude sreće

jao majko

jao crni snovi

on osvetli opšte pomračenje

crni bezdan uma na raskršću

Bez reči — Marina Adamović

pričam ti o noćima koje ne spavaju o jutrima koja rasprostiru dan pričam ti o očima koje sve to znaju i crtaju u smolu pretočeni svet pričam ti o putu kroz stakleni život a reči ostaju u ustima … plaše se da ne slome njegov ram od kristala zato … tiho… tiho… pogledaj u nebo … Настави са читањем “Bez reči — Marina Adamović”

pričam ti o noćima koje ne spavaju

o jutrima koja rasprostiru dan

pričam ti o očima koje sve to znaju

i crtaju u smolu pretočeni svet

pričam ti o putu kroz stakleni život

a reči ostaju u ustima … plaše se

da ne slome njegov ram od kristala

zato … tiho… tiho… pogledaj u nebo … tu sam i ja… ćuti

Iz dnevnika — Marina Adamović

rekao je jedina sam koju prati i razume najsvetliji lik sam u koji bi sebe utopio rekao je da me čeka danima na istom mestu dotakne me i ostavi bar par reči o lepoti u plamenu da to mi je poverio najtopliji najsjajniji zrak Meseca na usnulom staklu

rekao je

jedina sam koju prati i razume

najsvetliji lik sam u koji bi sebe utopio

rekao je da me čeka danima na istom mestu

dotakne me

i ostavi bar par reči

o lepoti u plamenu

da

to mi je poverio

najtopliji

najsjajniji

zrak Meseca na usnulom staklu