Аутор: poetessa

suze nisu znale kome pripadaju otvorenih očiju slepi razgledaju srca bol iscrtava sasušenu krv suze su se prikrale posmrtnoj muzici i pratile ritam orkestra pod zemljom

tama se pretvori u sveopšti mrak i … …nastade čovek ja sam zvezda i plačem i oblaci plaču moje su pesme tuga vasione osvetljene duše pevam dragim nebom zvezda sam . čovek ne zna kako ona sja da bi iskrom rasplamsala noćni život jame zauvek zauvek zauvek sitna daleka moja zvezda čuva nebesku lepotu

noć se  otisnula do mrežnjače i pouzdano predvidela ono što će biti samo ćuti pusti da um odleprša do horizonta ideje u beskrajno tamnoj stvarnosti pod kristalnim svodom ćuti ćuti ćuti

. ubrala sam usnule ruže vetar ih je raščešljao a rosa umila mesečeve oči sada čekam nekog mirno ima vremena smrt je dovoljno duga i pribrana

sve što postoji pretapam u ništa drveće sanja svoje korenje oblaci traže Sunce da ih čuva kiša luta olujom do zemlje oči navlače kapke da otkriju suštinu moje ništa otvara riznicu toga toga i toga

dželati razmenjuju živote za toalete pesmo uzdanice zavetna kraljice mastilo sam boje tvoje krvi tu utopi pero poseci me bespoštedno ja od sada ćutim dosta sam pričala šta bih kome bedna rekla čuju me tek nemi tiho kreni svojoj noći rascepanom jutru daleko još dalje od plačnih odaja od apsurdne reči u cvetnoj ćeliji

buket cveća povezan gipkom čipkom od svetlosti nadaleko širi miris kao zaborav slike prekrivene rastvorenim muljem kojeg ipak nema

u orkestru krošnje pred proleće odseda podnevna zamišljenost bube čekaju da grane zatrube njihov pohod na žmarce u zgrušanoj krvi

usred oblaka najezda  gorčine sklopila sam kapke nije vredelo priviđenje naslika i drugi san je iznenada odbacio strelu . prelavi me bujica u kojoj još grcam od same pomisli na mogući strah

staze su vukle sećanja do vrha planine zasede dpresije hvatale su ona sa lirom vezale ih i uzjahale srcojedi eho nebo se pretvaralo da ništa ne vidi . šta bi dođavola s  jedom na obronku