Аутор: poetessa

sedeli smo u kutijama i pričali o leptirima . kradom su nas posmatrali presvukli se u naše kostime sada oni pričaju o nama  ogoljenim začuđeni kao pogled i zavejana  stvarnost

pričali smo a munje su podvlačile reči . pitao je koliko si muškaraca imala . osmeh je utrčao u scenario j.e.d.n.o.g . o verna mislim verna . ne namrzla sam posle njega sve . mrzeću i tebe ako kažeš lepa si . lepa si stvarno mrzim žene . hvala drago mi je da smo se … Настави са читањем “Sporazum — Marina Adamović”

pustinjom jeleni raznose izvore . ptice lepršaju cvetnim igloom . nisam znala da ću ovoga jutra d-o-ž-i-v-e-t-i ….. s-a-m-o-u-b-i-s-t-v-o melanholije

. sunčano jutro odiše pesmom koju je noć krvlju ispisala . treba je samo smelo oslušnuti i stopiti se sa vasionom

Ponovo rođena zaspala je kao srna i sutra bila ustreljena oreol sunčevog bljeska jedini je koji prihvatam . kalendar više nema smisla savakog sam dana  ona od juče ni hram ni vera ni pokop pred bogom . spokojno upijam mirisne boje i ne kajem se ni zbog čega (C) Marina Adamović

uvojak krošnje stresao je naznake da je tu nekada bilo života zemlja je ćutala gledala zaljubljeno nebo i vraćala sećanje šumi . možda i nama možda

ogledalo stoji preda mnom i postiđeno navlači sumaglicu razvedrila bih ga osmehom ali ono se prekriva neprozirnošću . hiljedu tužnih pogleda ostalo mi je na izrezbarenim dlanovima . obeshrabruje me toliko pouzdanih dokaza

klatno se njiše i niže reči u mirisnom vrtu sebe nad sobom Mesec došaptava a niko ne sluti kako odmerava amplitude pre nõ  ih senkom sâm ne razreši

SRCE pod bolnom kožom švrljaju vene vijugavo srce prihvata i ovaj dan i nebrojeno drugih zavejanih odajem poštu borovima, sazvežđu, zori i postojanju (C) Marina Adamović

usne su im se pružile do horizonta . znala sam da je odgovor na nedužno pitanje upravo nalik na ovu mističnu elipsu