Аутор: poetessa

usne šapuću cele noći a ruka se ne usuđuje ma šta da zapiše . njome ću usmeriti glas prema srcu i reči će slobodno poteći iz  bÎla

Tezej  je razmotao klupko i uverio me da ćemo stići na pesničko veče pre Minotaura Pouzdano se oslanjam na stih o lavirinu koji pišem u jednom dahu

pozdravljam te samoćo pozdravljam i tebe patnjo život se pretvara u muklo priviđenje koje ću slomiti i predati se vama . mesto čuvano za boga nagrizaju crvi i kukumavke . ne odustajem od vlastite bede i nju toplo pozdravljam katkad zbilja …uprkos smrti… katkad…..

Ne pričam o ljubavi to je pogrdno i glupo . ćumez je odaja dronjku u oblacima . otvaram usta sklopljenim očima . najtoplije zbogom preplašenom snu

to sam ja to sam ja to sam ja ponoć koja osluškuje . uzdah zvezde i njen tihi pad uzdah duše kap do kapi kap . noći su krhke ne lomite ih ponoć sam verna okom iznad vas . to sam ja to sam ja nebo u senci svemira

krenuli smo lepo odeveni s buketom nežnih lubičica zastali smo da sačekamo mnoge i uredno stignemo do cilja kojeg nigde nema niti će ga biti

Hiljadu reči u zadnjem pismu. Vetar čita,  zvezda  odgovara. Da, tako je, biće s dušom ptice, prihvatam i čekam………………. na tē!

Sunce izlazi Osvetljava srce Tiha rosa Ja sam žedna ………..Žedna I sedma je zvezda otišla kroz zvezde Svakoga…….trena ……može…….stići…………smrt Svakoga trena pogledam u srce Kako je svetlo Toplo Osunčano

sve u šta sam verovala uraslo je u tromu paučinu ne vredi kidati mrežu ni juriti okatog pauka . ako zažmurim razmeniću je za paperjasto gnezdo u raspetoj krošnji oblaka . zenica sanja u toplom oku iščezloga svetla

oblak je progledao okom izgubljenim u neštampanoj knjizi slikao je reči na belom u tonu kičicu udenuo među moje misli . dižem glavu i svega se sećam jezik je bol koji me još krepi