Аутор: poetessa

Gledali su me

I ja sam gledala iz sebe

Žagor pahulja u kosi

Čuo se do probuđene zvezde

Ona je uzvratila svetlom

Zaleprša vetar da pojasni

Iscrpljeni list pade mi u ruku

.

I suton se rasu do zavejane noći

Budi me bilo slabosti u duši

Reči su švrljale među urlicima

…..Obzorje nemog suzopada

Prodoran odsjaj oblaka iz oka

Strahom crtan grč  —

Pocinkovan osmeh

Sve me je navelo da se preletim

Obojim srce akvarelom neba

Ideja  leti ka zvezdama —

Život koji tugu prihvata

Radost upija

I pretapa u dugu

toliko lepote u jednom oku

u drugom tuge nalik na jesen

podrhtavanje kišnih latica

pretapa slike u svemir duše

Obrisaće sve (sve, sve, sve)

mrtav pasti

(gumicom se uhititi)

preko lista  zavejanog

(nebom, nebom, nebom!)

Tek tada će biti jasno

(tebi, tebi, tebi)

da je pesnik

(kunem ti se krvlju pera)

nekad — stvarno

(u srce mi zabodenog)

postojao i pevao

plavokriloj  zvezdi (sreće)

neka

nam

je

laka

crna

……………………………..

između nje i mene

stoji samo tišina

……………………………..

Posle toliko reči —

Nema neprospavane noći koja neće ostati

U uzduž naprsnutom oku

——- Psi su krenuli  za dahom

——- Sova razdirala tamu

Znala sam —

Pogubljena ponoć

Avetinjski slavi ponovno rođenje

——- Oko je upija

——————–I širi naprsnuće u nedogled

Tog dana si rođen

Da bi živeo

Gledao iz  sebe

I mirisao dan

Onda su počeli da zveckaju

Zvončićima zarđalh reči

Koje sebe vežu

Tamnosivom niti

Ovog dana kažem

Sećanje me još uvek ne vara

Da bi stvarno postojao

Propovedi pretvori u dim

Svetlost je…za sada…za uvek…za smeh

Čemu da te naučim?

Svoje strahove guram u ponore —

Oni odskaču i vraćaju se kao lešinari —

Pola duše su mi izgrickali—

Pola ostavili naspram sumaglice čuđenja da truli—

Čemu da te naučim?

Gledaj me sa rastojanja—

I reci sebi Samo to ne—

Prvim putem skreni i nađi—

Onaj koji nisam rastopila vejavicom suza

Nespokoja—

Od mene bi samo memlu i nemost misli —

Usadio u poj života—

—Što dalje od izvora