Аутор: poetessa

Probudila sam se na nebu,
slutnja me tače krilom kukavice…
Drhtalo je gnezdo agonije
i zvalo je da se vrati.
Pisala sam pismo sebi—
neko je čitao — ali ko?
Nemost opšta, samo disanje
ili to oblak možda odgovara?

Ne znam, stvarno,

Nema pisma, a bezbroj je reči ispisano…

Setila sam se dana kada su mi oči bile

Nalik na rumene zvezde

Nije mi jasno zašto

Ali

Ogledalo žmuri pred nepoznatim

I prekriva se crnim velom

Nebo je prebledelo

I ja bleda ćutim

Cvetu je lice uvelo

I meni

I meni…

Jesen je potapala Sunce

Svetlost  na izdisaju

—————- Kao zalutala pesma

Ulazi u moj ubogi dom

Zora je

Ali još ne sviće

Tražim oči po sobi

A posvuda nered

Ovo treba sklopiti

Ono privezati

Nešto treba razrešiti

Ništa ne shvatam

Negde u magli je haljina

Tu sam negde možda i ja

Ruke sede u nekoj  kosi

Prejak bol u nesvesnoj glavi

Lekari su gledali kroz mene

I nešto se tiho došaptavali

“priveži, povuci, iznesi…”

Ustala sam i poletela

Smišljajući

Šta će biti

Ako ruke otpadnu

Sa  stiha

Ne pišem više pesme… imala sam agresivne snove, koji su mi govorili na stranom jeziku…

Ne čitam ni one stare; postala sam ravnodušna… prilično su izmišljene…

E,

Već mi je hladno oko srca…

.
Ma, uopšte ne liče na memoare,

Koje prelistavam od dana pokopa moga oklopa!

Smrt može stići ni od kuda

Idem joj u susret bežeći

Guram snove na sigurno mesto

Pakujem sutra u kaktuse

.

Smrt može stići svakog časa

Ušlazim u šumu naga…. slobodna

Na drveću je prolećni koncert

Grane  se uzdižu kô kosa od straha

.

Sova pevuši – pevušim i ja

Prima me pod krilo na svečano mesto

…………………………………………

Samo me čudi kako bez greške

Svira akorde sonate Šopena

Nema takve duše

u kojoj se

ne bi rascvetao

narcis

nema takve uspomene

u kojoj zlo seme

ne bi izraslo

u

bol

U oku mi

Oblak

Kiši

A

Nad njim

I

Mesec

Vene

Opijena

Tajnom

Noći

Njoj  se

Bolnom

Pesmom

Klanjam