Аутор: poetessa

Ostala je prazna haljina

Otisak prsta na Karajonu

I izdahnute reči na

…. Rasklopljenoj svesci…

.

Miris duše je kao leptir

Leteo po sobi

Spreman da te preda zvezdama

…… U zlatnom ponebljenju

.

Tamo si gde niko

Nikada neće biti

……………Osim tebe

………………….Na bezbroj belih strana

Neverovatno je šta se desilo tog dana, tačno u ponoć

Da li bi iko mogao bilo šta da pretpostavi?

(Osim mene)

Još uvek zadrhtim kada pomislim na to…

Kako je dan odvejavao sa bora, ja sam grozničavije plakala!

Rekli su mi, unapred, mnogi – biće tu svega i svačega,

Pokušaj da imaš raširene oči i punu čašu vode, odmah pored glave..

Ali,

Dok je ponoć otkucavala, ja sam upala nadohvat svemu,

Pa sam vrisnula tako glasno da mi opne još uvek odzvanjaju i klepeću…

Čula sam pucanj, uzvike, kroz draperije videla munje stravičnih boja!

Osetila sam ubod negde … tu … ili… ovde..

.

U otpusnoj listi piše da sam tada izjavila:

“Novu Godinu treba zakonom zabraniti

U i pokraj ludnice u koju ste me smestili

Pre dolaska Deda Mraza!”

(Koji je bez milosti, lagano,

Jednim dahom pogasio sveće…

A moje  misli pregazio

U pustinji  Mlečnog puta)

ELEGIJA

Pružam ruku ili san

Leptiru

Leptir sleće

U očajnu pesmu

.

On zna

Da nam

Više

Nema spasa

(C) Marina Adamović

imala sam tople oči

kažu

imala sam vedru kosu

dobacuju

imala sam snažne misli

potvrđuju

e

kako sam bila slatka

i pčelama

i osama

dosta više

lažni prinče

i kraljevi gubilišta

ponoć zvoni

samo moja duša šeta

……………… prekrijte me novinama

Dra-go-mi-je-što…

Dra-go-mi-je-jer…

Ču-je-te-li-me..

Ja-sam-sreć..

….

Ko-me-ja-to-pri…

Krov-mi-je-nad-gla…

…

Me-mla..

Ko-ren..

M-r-a-k….

Upomoć!

Uzviknu domaćica

I varjačom dade znak

Paucima i prašini…

Oda paukove mreže, bubašvabâ u pripravnom stroju

Podiže na presto njeno čvrsto —

NE!

Nikada više tumarati kućom

I jutro s drugim preplitati!

.

Čemu služi zatvoreniku

Da se otvori nad šerpom i zapeva?

Ničemu…

Imaće tužne oči kô ružino trnje..

Ništa se ne može učiniti s tamom

…………………….. unutar praznog postojanja…

Dugo kišno popodne

Duga kišna noć

Duga ovlažena misao

Šta još reći

A ne poplaviti tajnu

………………Dugu kao usamljenost

Svi su bili ozbiljni

Poput Herkulovih zmija

Ubeđeni da osvajaju

Svemirska prostranstva

Oči su im vijugale u ritmu

Orlova nad plenom

A onda tiho doleprša

Smrt

I zacvrkuta hladno

Ugašenoj duši

.

Hu-hu… život je parodija

Rajski smešnog pakla…Huuuuuuuuuuuuuuu

.

Ptice su dugo ćaskale

Zatim

Kap po kap

Sleteo je talas na moj krov

Obruši se ćutnja

Dva su se oblaka sudarila

I one padoše u leglo

Antracita

Ne!

Evo krila… nogu … kljunova

Enala sam da me neće napustiti

U mom mozgu ima mesta

Za udobno gnezdo!

.

Akvarel kišnih oblaka je

Predivan,

Pejzaž daljine na staklima…

Figura oluje koja pozira

Ili —

Depresivna jeza vremena

Koje ne zna šta bi drugo …..