Аутор: poetessa

Očaj ima krila I leprša Od duše do uma . Sagradiću kavez I negovati svoju jezu . I Karajon je čuvao skakavce

Šta je to gromko usnila poetesa da je pojurila iz noćnog mira kao srna iz šumskog plamena ————————— gplub iz njene parabole pokrio ju je svojim krilom ————————————- i ispisana kvaka zaškripala je na vratima  

lovim reči kao vepar naprežem mozak do srži i probadam snove kroz prhke grudi i oštrim koplja za žive rane zemljo nebo bez saosećanja munjom slamaj sve u meni raznesi dušu bez milosti i ja ću i ja nožem naoštrenim

Stihove pišem i ne spavam. Ispirem ih suzama i bacam. U potoku se kotrljaju sa zvezdama … Ako ih Mesec nekom pošalje, možda će se i taj rasplakati, boli svoje u njih spakovati i krenuti putem bez povratka… Možda…

Nasred ulice stojim sama I pitam se “gde ću, g de?” Hitronogi farovi skromno po ručuju: “Nama, nama, purpur na algo!” Uokolo je samo lišće šuš talo, U drvoredu kraj puta — Pevale su ptice….

Sanjala sam… Sanjala sam…. Ma šta ono beše? Čini mi se … Tu, negde pred zoru Sanjala sam… O,  tako sam srecna bila! Ništa nisam sanjala… A da jesam!!!! (Navukla sam jastuk preko glave) Ko mi to naredjuje da bdim?

Tumaralo je kućom cele noči Zidovi su zveckali i zbijali se Prozori su navlačili naprsnuta stakla Tišinina urlala od nemuštog šuma . Zračak zvezde ulete bez nade Onda pade teško kao stena . Anonimne oči Gledaju u pesmu . Nasamo treba govoriti s noći Vrlo mudro Vrlo…

Zašto sam ovde? Ne znam. Hoće li mi neko objasniti? Alo, ima li koga? Kuc- kuc… Molim vas, otvorite! Nešto! Ništa… O! O! Oooooooooooo! Rajska ogledala I djavolske crte na licu anđela! Krasota!

Latica ruže slete ……………I tada Pogledom sam je podizala Ili nisam? To je oblak šetao munju. Ne napuštaj me drhtava lepoto, Malo milosti za ovo svelo srce. I odjednom…… Kao da sam jauknula, Zemlja upi strelu divljeg groma……….

Hrabrost me napušta, mada sam ljuta do gromovnika. Pospana sam, a neću na spavanje… Pamćenje me napušta i u besu nabrajam na koliko strana jezdi moja ljutnja. Pokušavam da shvatim da li ja drugome smetam ili neko uzurpira mene. Zbunjena sam — razočarana, osecam dah usnulih poznanika; bežim među navodnike, jer tamo mogu ostati sama, … Настави са читањем “Bez objašnjenja— Marina Adamović”