Аутор: poetessa

u u glu so be be li se lala kristalno jas na na smejana iz drugog ugla jutr o   o djekuje paučina na dnu polupane flaše ne budi se dušo ni-naj-ni-naj-na

  ni sam ni kada ni šta poželela     la ži subesomučnokucaleookna     sadase smešimsvećama kraj glave i umačemzeni uakvarel tame tamo su zvezde istrajne i smele   tamo su snovi ne dosanjani sveli

Ne opraštam greh ove. Zašto bih? Toliko sam( ih) počinila Nad sobom, Da sam do čekala zasluženi otrov duše. ——————–   I Sun – ce Je Noću Kao Ja Prepu šteno Melan holiji   ———-     Uzalud reči (dok) proleće ćutke (i) prejasno slika   ——————–   Zvezde su cvetale I noć je mirisala … Настави са читањем “U počast Kamingsu 22 — Marina Adamović”

usred oblaka najezda                      gorčine   sklopila sam kapke   nije vredelo   priviđenje naslika i drugi   san je iznenada dobacio                          strelu   .   prelavi me bujica u kojoj još                            grcam   od same pomisli   na   mogući   strah

            .   na na drobnoj pl oči oči usmere ne ka meni nekoliko zenica šetaju senkom pred     razrešenje znam da bej ah ah pa još ću biti al ta mira u miru parabole

Zatvor nikako da zadesi političare- zato se sve više probijamo kroz fekalije….

prvo poglavlje plač pri su sretu sa živo tom od mah po tom po glavlje zadnje plač ni uzdah na rastanku ne sanjaš li kišni cvete?

savršeno mi je jasno da da ni nose mas ke   ke stenjastih noći i kog vra ga ga sim svetlo putu zaništavilo?

oblaci ćute te i ja tonem blago kroz prašnjava pojja zvez da do presahle reke i sasušenog sna ćuti, dušo ćuti i ti ume