Аутор: poetessa

duet vrebaca prelazi u trio i tako redom do hora pred zoru idilična najava pla ča po rođenju maj ko ja sam već dan bliže smrti ne ne mogu ti objasniti ipak da o pelo i o da…

ljudi. ljudi? ljdi! ohhh ne brini ima još bezbroj ra zloga za “biti” lju tit lju bak lju skav eh na pola prseci očekivanja da četvrtinu ispunjenja ma kako bude sve to što bi bilo i ovo će se  — kad-tad desiti život je jedini razlog za umiranje

. jutro me raz —otkri i šapnu kasnimo — počinje ni-štaa! poznat mi je taj scenario (gledam sebe na bini srednjaka) podižem dar Diogena(geni) svetlim u zrak čekam njušim pričam sa svetlom ovde! tamo! onaj! možda? monodrama je beskrjna ali šta ću (opsednuto st) hod junaka hod junaka.— tu sam! gde ste! još ne gasim … Настави са читањем “U počast Kamingsu 52 — Marina Adamović”

Rekô je . Ona je ta Ona zna OnanaDiogena podseća . I ona upali svrću-lomaču Pa vrisnu Po–o-obeže Odle..e–prša Od svog lika u-u oknu oka . Nisam taaa Nisam onaaa Neeeeeeeeeeeeeee čo ve če e e e Čo ve e e če Probudi meeeeeeeeeeee!!!!!!!!!!!!

(Mila Basta) Kako se uzdah piše pitala je i propadala sve ni ..že …..i ……ni ………..že kako kako pitala sam tišnu a ona je polomola navodnike sela na upitnik i ojezdila ka uzvičniku uz dah se pi še (još glasnije) uzdah se piiiiiiiiiii ….. dobaci tuga….. i posta još dublje utisnuta

Prozor se naglo … otvori … (čuj!) i ona ulete bez ičije pratnje; Pokida zavese (e!) … postelju diže i zatrese zvona tihog paperja. Zaškripa prstima … (joj! koščati um i upre o senku – senku što beži… Polomi pejzaž … (ah!) ogledalo nade i smesti suton u pogrebni ćup; Gušoboljom nađe prolećni dah; slepilom … Настави са читањем “U počast Kamingsu 49 — Marina Adamović”

dobro (te)se                   po          znajem        (O!) verujem Ikada bi lagao rečima možeeš sve možeš srušiti bede me me ne         možeš sag   om  om  amiti   još ima bajno a beskrajno                         ludih i stvarnih                         krilatih stvorenja koji tek život sanjaju kô izukršttenu bajku hajde, kreni i….da…

kada sam prestala da govorim (osim sa dušom, osim sa) moja je trava počela da priča! kosa mi izrasla iz nedara brega skupa su raspredali šta će biti s nama (šta šta šta i… ništa) Mesec se sasvim (dragi) sasušio to se  sve   jasno čitalo sa borā i one se  (drage)  splele s mojom travom … Настави са читањем “U počast Kamingsu 35 — Marina Adamović”

delič sebe … deo univerzuma… mogu dati… da ti… to beskrajno… neograničeno… srebrnkasta nit… galaksija  o òko ….  okačena…..   moje… tvoje…   svetlosna godina do ovih reči ne mogu ti opisati…. samo čuj   možda… ipak… ôda svoda … daaaaa………… svakako….

33. Vodoskoci dozivaju odsjaj sunca i ne slute da odgovora ne mož’ biti i ti bi krenuo do umišljenog cilja alilice ti bledi kosa opada i ništaviše nećeš dokučiti dive      32. život (z)naš ka o o oblak posmatra zem lju lju di ga bratemoj često o ne osete ma da im jasno suzama … Настави са читањем “U počast Kamingsu 33 32 — Marina Adamović”