Аутор: poetessa

Bio je sam. Kao mlađi, imao je rođake. Kad je ostario- hleba, vode. Kuća je popucala, telo lepršalo kroz otvore. Nije bolovao ni od čega, sem, od pustinjske lepote magle. Došao je i taj dan. Ptreminuo je. Pronađen je dve nedelje kasnije. Lekari su mu rasklopili udove: “evo leša za čas anatomije, ipak, širite i … Настави са читањем “TESTAMENT — Marina Adamović”

Osećam da me ima  u svim dešavanjima u kojima je moja  zamisao postojanja. Taj skup misli i prisut- nosti silazi do korena i penje se  do  vr- ha  gra- na. Sve sam otkrila  kad sam  zažmurila, pa otvorila treće oko. Treba naglasiti:  kada ovo sažimanje naiđe na bodlju,  sećanje će  pas. ti  do- le kao … Настави са читањем “IX SEĆANJA 4 — Marina Adamović”

Nešto mi se učinilo. Neko je već ovde bio. Slušam, slušam i osmatram; delom sebe naslućujem, Druga strana osećaja mora biti slutnja, shvatam shvatam- oseća mi celo telo, a ne samo jedan deo, ne, nije moguće! Nešto se odigrava u i ispod, pored mene, nešto vredno svake pažnje.. Molim oči “ne kvasite pogled slani”, molim … Настави са читањем “SAMOSPOZNAJA…. Marina Adamović”

Izgovorim glas i razlegne se eho. Zapravo, ne izgovorim ja ništa; slučajni uzdah je dovoljan da otpočne duga melodija. Nekad je aritmična, poput dirigenta u grudima. Nekad je veoma skladana, e, ta je i upozoravajuća: kako podneti usklađenost bez orijentacije? Ko je sluša, zaplače i baci cveće. Ne pristajem na tako ujednačen eho iskazivanja delirijuma. … Настави са читањем “PSIHOANALIZA — Marina Adamović”

Mislima pratim misli nepoznatoga pisca. Priznajem. nisam uplašena, ali začuđena… jesam, jesam, puno… Jedna mu je pobegla odmah , druga je postavila čežnju kô barikadu, treća i četvrta bile su u sukobu sa desetom, stotom… Nisam uplašena, ali gde su moje uplakane, pišče? Pišče? Piščeeee!!!! kamin(n)gs

Budi me vrisak, krevet poskakuje, oluja leti iz ključaonice. Oblačim se, ustajem, gledam na jastuk – on glavu ne da, a oči neće iz glave meni. Ako, ako… Jurim i vrištim, ni sloga  za saosećaj  nemam ! kamin(n)gs

Znala je da greši i pogrešila je Videla je kraj – trajanje je okončala  Sad gleda u nebo htela je u podneblje Osetiće oseća život za osećanja osećaja nema kamin(n)gs

Kako se rodio, na svet je gledao   s puno  strepnje , očajanja i puno dvoumljenja Sve je radio  kao osuđenik, odbačenik  kao molitva bez odjeka… Dani su mu isticali noći su mu isparile, postao je  što je bio usamljenik na samrti;   Nakon svega smrt zadrhta – i još uvek drhti drhti   kamin(n)gs

(najobimniji roman pisca bez obima) Šta je život? Noć, noć Kiša Mraz Na kraju je Sunce Osvetljava pupoljak Ni iz čega Niče  po- novo  kô   N O Ć

Jedan prolazi i zastaje Drugi me gleda, a ide dalje Trećega ima; sem njega – nikoga Svet je svet Mali veliki raznobojan mrk Još uvek sedim; očekujem ČOVEKA neka me digne prikači o perlu sa dragim i ljipkim kamenčićima Zaplakaće kada i ja sva od blata postanem iskra zlatasta  titrava nadasve posebnana, nebeska vodilja! kamin(n)gs