Стубови соли нас двоје, а време је окамењено
У разбијеном огледалу, живота више нема
Помене туге и немира предемо на вретено,
у пешчаном сату круне се зрна успомена
Као маслачка цвати ветар нас развејао,
ко да смо клице звезда на небеској њиви,
светим душама нашим у лице насмејао,
а зна да без љубави не може да се живи
Претворио сам чежњу у молитву тишине
Осаме моје, драга, очи су испоснице
Нанизах бисер росу на нити паучине,
док суза прећутана клизи низ трепавице
Караван нежних речи са усана ми креће,
пут шкољке уха то гласнике пратим
Свилом твоје коже на прстима среће,
игром светла и сенки, умем ли да се вратим?
Ево ме на почетку, пред вратима твог срца
на сва питања моја ту стоје одговори
Ја друкчије не умем, већ пољупцима куцам
и шапућем ти смерно: Отвори драга, отвори!
Аутор: Željko Poštić
Ноћ
Пљуште низ лице ноћи кише метеорске
Изрешетан звездама свод небеске шатре
док занемео ветар јеца песме анђеоске
Још увек горе, у срцу мом, исконске ватре
Као цигански точак Месец се окреће
Упрегох белца Пегаза у Велика кола
док чергу наде усних на путу несреће
уз виолину цвилим у спомен бола
Када се ступи у доба глуво иза поноћи
бескрај тишине разбију криком први петли
немире душе сколају дамари немоћи
Комета прелеће небом као на метли
И као да плачу, оборе кудраве главе
од туге у мени, сунцокрети зрели
Океани се излили, па сада небо плаве
Падају листови мрака златом увели
На крилу анђела ко да спаљује живу рану
над сенком прошлости сагорева сунце
Љубав је чежња и жеља преточена у тајну
из кондира и руку музе у махнито срце
Здравица
Знам да утехе нема вином без благослова
Сузама наздрављам ноћас минулој срећи
Ти заборав наточи у разбијене чаше снова
ја ћу да пијем и певам растанку пркосећи
Болу у загрљај падам до дна, без наде
да ћу имати снаге живота коб да разумем
и моћи вино здравицом да не прокунем
док душом ми одјекује крик ове баладе
Зар здравицом да назовем ту кап судбине
што ме од тебе дели ко понор плача
из пакла очаја би у рај небески да се винем
и изнова страдам од твог погледа као од мача
У време нежности кад пољупцима видасмо ране
Нема те здравице која може да нас врати
Узалудне су молитве кад отров са усана кане
у срца лажи и као сенка настави да нас прати
Мали принц
Васионом успомене протичу као река
само сазвежђе пса уме да чека верно
У сјају звезда капи просутог млека
Небо облачи најбоље вечерње одело
Месец му на ревер као значка слетео.
док блиста из праћке испаљена комета
Мали принц је за ноћ од чежње оседео
и сећао се пољубаца као ватромета
Заљубљен је остао у мирисну Ружу ветра
као у шкољку што тајну му у ухо рекну
Не заклињи се никада као на верност Петра
Што усне кажу, лажљиве усне и порекну
Дукат Сунца златним зраком Зору купа
она нага у загрљај пада новом Дану
Трагом издаје и крста изнова срце ступа
венцем љубави и трња да вида стару рану
Молитва за Снежану
Молитвама дугим дозивасмо драга
Одбегла заувек сва наша пролећа
Лажи су их душо, однеле без трага
Изгубљена срећа, није више срећа
Тамница су груди за срце што јеца
Венце ће од туге сузе да исплету
Април, а у нама заљубљена деца
Загрљај је оков најслађи на свету
А знаш ли да увек исто сневам
Свадбену игру, Тебе усред кола
Неутешан, о љубави певам
Ехо првог бола, песму непребола
Жељан сам остао свега што је било
Ал узалуд чежња у мојим очима
Немирном ми само слетеле у крило
Умрле звезде у пустим ноћима
Ругалица љубави
Прстење симболише ланце,
за снове окове – карике бола
Чаробна реч „да“, везаће странце
што гледају се преко стола
Тумарање слепог по туђем телу
додири су, а нежност значе
Бисере суза и усну врелу
љуби и када не знаш зашто плаче
А целови су издаја себе
На уснама остаје Јудин знак
Од трња љубави сплетох за тебе
мирисну круну и вео лак
Загрљај је животна коб
рашири руке Погледај сен
Стигнеш ли срећу постајеш роб
и све до смрти носиш крст њен
Љубав је душо пепео ватре
Исконски од самоће страх
временом што срца нам сатре
и смрви сне у пепео и прах
Повратак – Жељко Поштић
Давно, угашени сузама моје мајке
једино наши прозори не светле,
док озвездало село, ко из бајке,
чека на зору и прве петле
У прах и пепео огњиште згасло,
опустелом дому затро се праг
и увео венац ђурђевданског цвећа
На поду срча – последњег пијанства траг,
а болну душу и ову кућу,
одкад те нема, није походила срећа
И нема више, пољубаца кише,
ни осмеха – Сунца,
ни ведрине из твог ока
Испуцало ми срце ко земља,
а било је, уз мало љубави
човек из њег да роди
Самоћа ми оста једини друг
Путеви моји трњем су посути,
док те тражих у осмеху других жена
Песмом о теби, ето затварам круг,
јер сваки стих и суза о теби ћути
и не живи се, већ мре од успомена
Бајка о љубави – Жељко Поштић
Да не знам сенка самоће какве је боје
ноћима сам се, лажно, на уштап заклео
Ни глас, ни очи друге за мене не постоје
Тебе ћу волети, ко што сам волео
Изнад мог пута два сунца горе
Твојим ме очима то звезде гледају
Васиона ће да експлодира од љубоморе
и да се расплине у сопственом бескрају
Док срце бунца, ја сричем риме
Као облак некада сам у себи плакао
Страхују снови од болне истине
у рај се стиже путем кроз пакао
Настави са читањем “Бајка о љубави – Жељко Поштић”