Da l’ se to ljubav zove – Kristina Simić

Kad ju je sreo tog dana, tog jutra,
Ispod redova bagremova belih,
Delovala mu je ko devojka druga
A ne ona sto ga potajno u srcu veseli.

Na njenim zarumljenenim obrazima
Beše utisnuta ljubav što plamti
Da, ona je bila voljena,
Njen sjaj mu sad beše potpuno nepoznati.

Zar godine duge čekao je baš nju,
Da uzvrati mu bolom na ljubav njegovu,
Ljubomora na nepoznatog srce mu sprži
Zareče se da mrzeće je svu.

I umesto da slatko prožme svoje snove
I da začini nadom svoje buduće dane,
On klonuo duhom sav posednut pade
U naručje mržnje, gde sam i ostade!