Аутор: Kristina Simić

Dodji mi – Kristina Simic

Dodji mi dušo, opet mi dodji, Da ne grlim plašt od ove noći I da u zenice pustim svetlost meseca Dodji mi, dušo moja mila. Ti si mi zvezda koja mi sija, Znam tu igru u bokoru cvetova Znam u morskim talasima Što šapuću pesmu sa mojih usana. Dodji, poziva te rosna kraljica noći Što … Настави са читањем “Dodji mi – Kristina Simic”

Dodji mi dušo, opet mi dodji,
Da ne grlim plašt od ove noći
I da u zenice pustim svetlost meseca
Dodji mi, dušo moja mila.

Ti si mi zvezda koja mi sija,
Znam tu igru u bokoru cvetova
Znam u morskim talasima
Što šapuću pesmu sa mojih usana.

Dodji, poziva te rosna kraljica noći
Što budi se sveža u rana praskozorja
Naći ćeš je u laticama ruža
U tvojoj bašti majski rascvetane.

Da se odmoriš od svih briga
Kad glavu tiho spustiš na moj skut
Ne dam da te niko dok spiš dira
Ja sam ti zaklon, ti si moj štit.

obojiću proleće – Kristina Simić

Obojiću nadom ovo proleće Obojiću srećom tvoje ime, Da zaspim u naručju tvome mekom i Usnim te u mirisnom cvatu lipe! Obojiću srećom svaki tvoj dan, U grozdu mednom tvog vinograda, Kad po travi hodamo bosi, Obojiću ti proleća ovoga grada! Nosićeš me u svom kutu vedrine Dok u oku pluta čas putene žestine I … Настави са читањем “obojiću proleće – Kristina Simić”

Obojiću nadom ovo proleće
Obojiću srećom tvoje ime,
Da zaspim u naručju tvome mekom i
Usnim te u mirisnom cvatu lipe!

Obojiću srećom svaki tvoj dan,
U grozdu mednom tvog vinograda,
Kad po travi hodamo bosi,
Obojiću ti proleća ovoga grada!

Nosićeš me u svom kutu vedrine
Dok u oku pluta čas putene žestine
I mahnito streme ptice svom čestaru
Ti u sebi šapćeš nežno moje ime.

opsena – Kristina Simic

Kraj potoka moje se stope gube Zaranjam lice svoje u svežinu vode Da stišam u sebi glasove što plaše me Da me sutra više voleti nećeš… U susret noći, vetar obrće misli I nestvaran lik, ko bleda senka prolazi U tom dahtaju spram neslućenih boli Stapaju se granice, vreme ne postoji. U magnovenju vidim te … Настави са читањем “opsena – Kristina Simic”

Kraj potoka moje se stope gube
Zaranjam lice svoje u svežinu vode
Da stišam u sebi glasove što plaše me
Da me sutra više voleti nećeš…

U susret noći, vetar obrće misli
I nestvaran lik, ko bleda senka prolazi
U tom dahtaju spram neslućenih boli
Stapaju se granice, vreme ne postoji.

U magnovenju vidim te gde nasmešen stojiš
I ruke tvoje stišću mi obraze vrele
Al sve ko opsena neka brzo nestaje
Zar je moguće da se mene bojiš?

Povrati me likom svojim što u noći kraj mene stoji
Nek mi ljubav tvoja pruži plameni odsjaj,
Dozivam te, moj glas ko šapat neki što
Prepoznati u šuštanju lišća tebi pripoji.

IME TI JE SREĆA – Kristina Simić

Gledam tvoj lik gde odlazi U dolinu gde spušta se reka Ne vidim ti osmeh što s lica ne silazi Ja sam ti sreća koja te čeka… Zovem te, mislim da ne čuješ Od vetra I reke što protiče Ali ti se lagano okrećeš i Čitam ti misli sa usana. Ime ti je sreca, ljubavi … Настави са читањем “IME TI JE SREĆA – Kristina Simić”

Gledam tvoj lik gde odlazi
U dolinu gde spušta se reka
Ne vidim ti osmeh što s lica ne silazi
Ja sam ti sreća koja te čeka…

Zovem te, mislim da ne čuješ
Od vetra I reke što protiče
Ali ti se lagano okrećeš i
Čitam ti misli sa usana.

Ime ti je sreca, ljubavi
Šapućeš kroz vrbove grane
I tvoj dlan obraz mi miluje
Kroz ove I buduće dane

Čekas me da dodjem I ja
Da šetamo poljem zlatnim
Pod mirisom trave I reka
Obasjani mirom unutarnjim.

jutro – Kristina Simic

Jutro se već jasno otiskuje, Ko pečat na listu mahovine Jutro sa svojim obrisima oblaka Nosi u sebi težinu novog dana. I tu, na mom dlanu svetlost igru šara Smešim se uglom usana Kroz prozor puštam ptice da me ljube I glasove ljudi, mirise ulice… Jutro sa svežinom ranoga proleća Slušam pesmu vrapčića U meni … Настави са читањем “jutro – Kristina Simic”

Jutro se već jasno otiskuje,
Ko pečat na listu mahovine
Jutro sa svojim obrisima oblaka
Nosi u sebi težinu novog dana.

I tu, na mom dlanu svetlost igru šara
Smešim se uglom usana
Kroz prozor puštam ptice da me ljube
I glasove ljudi, mirise ulice…

Jutro sa svežinom ranoga proleća
Slušam pesmu vrapčića
U meni je radost neizmerna
Budim se bez traga od uspomena!

Lepota njena…. Kristina Simic

Mislila je da je ružna, Dok je gledao u njene oblakom bojene oči, Tako sive, tako se cinila tužna, Kao da se nad pučinom bore I sivilom neba dušu joj boje. Mislila je da je ružna, A on je video samo lepotu Skrivenu u prevoju njenih mekih usana U hodu sitnom I uzdržanom, Delovala je … Настави са читањем “Lepota njena…. Kristina Simic”

Mislila je da je ružna,
Dok je gledao u njene oblakom bojene oči,
Tako sive, tako se cinila tužna,
Kao da se nad pučinom bore
I sivilom neba dušu joj boje.

Mislila je da je ružna,
A on je video samo lepotu
Skrivenu u prevoju njenih mekih usana
U hodu sitnom I uzdržanom,
Delovala je kao nijedna druga.

Bila je nežna, tajanstvena, brižna,
Svoja I sama, a opet neizbežna,
Dodir svile na obrazu je bio njen pokret,
Tiho lelujanje u vazduhu,
Bila je sve što nijedna druga nije bila,
U svemu tome bila je lepota njena….

Reka Kristina Simic

Sedeli smo tako, Ko da se dugo znamo, A ćutnja nam bese sagovornik tek, Gledasmo u reku što protiče lagano, Dok čamci tiho prate svoj rečni tok. I večnost se spaja Pred očima našim U trenu sadašnjosti Svetluca sva. Ova reka i mir što nam daje, U nama zauvek obitava i sja.

Sedeli smo tako,

Ko da se dugo znamo,

A ćutnja nam bese sagovornik tek,

Gledasmo u reku što protiče lagano,

Dok čamci tiho prate svoj rečni tok.

I večnost se spaja

Pred očima našim

U trenu sadašnjosti

Svetluca sva.

Ova reka i mir što nam daje,

U nama zauvek obitava i sja.

Čekam te – Kristina Simic

Umivena zorom Pratim tvoj trag po danu, Ali te ne nalazim Pratim sunčane obrise po kućama što prave senke na zidovima I kamene oblutke morske Što spavaju na obalama Tražim ih u igrama vetra lišćem U mirisu sarenih cvetova U travi, mirisnoj I mekoj Što polegla je pod mojim stopama Pratim ih, al’ tebe ne … Настави са читањем “Čekam te – Kristina Simic”

Umivena zorom
Pratim tvoj trag po danu,
Ali te ne nalazim
Pratim sunčane obrise po kućama
što prave senke na zidovima
I kamene oblutke morske
Što spavaju na obalama
Tražim ih u igrama vetra lišćem
U mirisu sarenih cvetova
U travi, mirisnoj I mekoj
Što polegla je pod mojim stopama
Pratim ih, al’ tebe ne nalazim.
Jer si u mome srcu, duboko,
I čekam trenutak budući
Kada će naše živote da spoji.
Znam da desiće se sve to
U nekom trenu neočekivanom.

Noćas sam snila

Noćas sam snila Da mi tvoje ruke nežne ko svila Kliznu lagano niz moj vrat. Da prhne ptica sa dlanova tvojih Kročeći put sebi mio I drag. Na moje trepuške guste I crne Poljubac spusti opojan, dug. Pa da se opet u mašti dignem Tamo gde čuje se vetra huk. Gde trava buja I more … Настави са читањем “Noćas sam snila”

Noćas sam snila
Da mi tvoje ruke nežne ko svila
Kliznu lagano niz moj vrat.

Da prhne ptica sa dlanova tvojih
Kročeći put sebi mio I drag.

Na moje trepuške guste I crne
Poljubac spusti opojan, dug.

Pa da se opet u mašti dignem
Tamo gde čuje se vetra huk.

Gde trava buja I more se plavi
Čempresa pun red je dug.

I da glavu na tvoje rame stavim
Dok pogled nam šara prirodom svud