Да ли ће нам време које живимо продужити тикет љубави?
Или ћемо остати доступни у свету лажи стално?
Да ли брзина којом идемо слепо гази праве животне сокаке који можда чекају само нас?
Нека остане вечно уписано у нама и времену.
Аутор: Dušan Stojković
Амина Поровић – МИРНА ЛУКА
Умијеће је ово, у години зрелој,
припитомити немир и тишину дугу.
Не тражити више у свакој ријечи спас,
већ наћи снагу у сопственом кругу.
Нису све побједе биле од злата,
и нису сви порази били крај пута.
Научиш с временом да срце не лута,
већ мирно куца, док олуја гута.
Љубав је сада к’о вечерња кафа,
топла и тиха, без сувишне буке.
Више од ватре и лажног сјаја,
вриједе те благе, сигурне руке.
Опрашташ себи што ниси све знала,
што си некада слијепо у ватру стала.
Зрелост је мелем на стару рану,
сунце што сине у кишноме дану.
И док се спушта ова плава вече,
пусти нек’ живот мирно кроз тебе тече.
Све што је твоје, наћи ће пут,
мирна буди – узалуд није био ни један минут.
GUSTUS AMORIS – Ана Гленџа
Усне су ти зрели гроздови пред брање,
дах ти разноси листове виноградом.
Предајеш се, као зрно пред гажење
које у овом плесу налази свој дом.
Поглед твој, разоткрива ми тајне старе –
тајне које године не могу да покваре,
о слаткоћи што се гнијезди у чаши вина,
о гутљају у којем сакрила се истина.
Цакле се очи, као празни кристал поред нас,
румене се образи пошто испили су свој спас,
преплићу се прсти као гране винове лозе,
поред истине, љубав једно у другом налазе.
У ТВОЈИМ ОЧИМА – Александра Јоксимовић
У твојим очима крију се сва мора са
једним зрнцем песка у десном оку.
Кроз твоје трепавице нежност
исијава и свет постаје тиши,
љубав гласнија, а душа сјајнија.
Срећа је у малим стварима:
у додиру,
у паузи између речи,
у тишини која говори више.
Није то само светлост,
већ мир који у једном
тренутку ублажи све
и постане радост.
Твој поглед се чује као
мелодија
што свира право у срце.
МОЈ КРЕВЕТ – Јелена Илић
Мој кревет није ћелија, али је хладан попут ње –
међутим, ја као на пакленом жару да лежим
Ваљам се, са врелом утробом и обезглављеном фантазијом
Охладила се и пуста ноћ, а ја не могу да мрзим ову постељу
Сачињена је од моје крви, зноја и снова
И кад клизим низ зид, сва омамљена, усијана, плачљиво блудна и сетна, помало увијена
Ти срљаш право код ње, месечина ти завиди
То ти је узалуд
Јер ја, мој кревет и ова постеља смо као сунчева маглина
МРТВО МОРЕ – Јелена Рајилић
МРТВО МОРЕ
Другог понедељка августа
уз свитање и плитко певушање,
док су одбљесци боје зреле кајсије
играли на твојим јаким грудима,
занемаривши морска сујеверја
тонули смо у љубави.
Знала сам да не смемо ићи дубље,
моје море је тако уморно од олуја.
Десило се, стигла је бура,
као што су немирни таласи
који се бију о стене све јачи и јачи,
тако је и моје срце од тад
разбијено у парампарчад.
Драги, да ли си се запитао онда:
Када се прекрше правила мора,
зашто све што је вредно – потоне?
Само желим да знаш:
да је неко од нас коначно морао ухватити колут за спас.
Спрам поморца који је чудом преживео буру,
и ја сам преклињала за мирну луку!
Да у животу више не осетим исто,
да у животу више не осетим ништа!
Али због тебе није ми ишло…
Да ли је то била казна?
Не, благослов је!
Али сад је већ касно, прекрших,
окренух се и од тад је све празно…
Судбина Лотове жене задесила ме је —
моје море је само стуб соли.
Сада знам зашто кажу
да може бити и горе!
Моје сузе за тобом су постале
мртво море.
УСПАВАНКА – Ана Гленџа
А та мајушна птица, паперјем обасута,
Ушушкала се у крило незнанца, као у свој дом.
По њој, као по платну, сунчева пут је просута,
А она тражи топлину, незнанцу том.
Ни лице му не виђе, али му своје повјерење даде,
Док у оку јој се скупља киша хладна,
Док у срцу цича, љубави је гладна,
Зато на скуте незнанца, она и стаде.
Шапат повјетарца исприча му о тананој птици,
Која своме јату ни мало не сличи,
Чије се невоље само сријећу у причи,
Чији пој није пјесма, већ тужни су крици.
Да отпјева јој успаванку,
Замолила би птица, два бадема туђа,
Да помогне јој да скине кринку,
И големи терет са малих леђа.
Дај, отпјевај ми успаванку,
Као дјетету у колијевку,
Које ријечи могу да пригрле,
Ријечи, које би срце додирнуле
ВОДНИ ВАЛИ БРУЈЕ – Данијела Делић
Голуб надлијеће обалу,
бистре воде што искри.
Занос даје сваком валу,
варку шапти, исту скри.
Златна складно разливена,
плавом вјешто разводњена,
те загрљено струје
и вали водни брује.
Низводно су раслабљени,
у сјету и тмину преточени,
те загрљено струје
и вали водни брује.
ПРЕДАЈА – Ева Николић
Тихо и полако,корак по корак,
одлазила си неприметно
нестала си попут сенке на сунцу
за собом остављаш траг зимске росе и повлачиш се,предајеш се али си победник,људи ћуте,зидови говоре.
Чинило се као да твоја књига има још страница,а заправо остају празни листови са једном дубоком тачком.
Пуштам те,руке ми остадоше осушене,
језик нем док ћутање изједа као црв због жеље да чујем глас,негде у недрима остаје празнина,неке пукотине не можеш закрпити,ни данас,ни јуче,а сутра не дође никад.
И сада кад Дунав постаје прозиран,
а маслачак краси башту,
у авлији на дну осети се траг зимске росе,и у ваздху једно питање без одговора,дан по дан,а минут и даље је као година.
У светлости дана чујем ти шапат,
у мрклом мраку током ноћи
угледам те као сенку
вечног дивљења победнику који се предаје.
Спуштам поглед,одајем почаст јер и без мача постоје хероји које славити треба,
не плачем,гласно се смејем из гордости
јер си предају прославила осмехом
без речи,и тако постала вечни победник.
393 – Анђела Бунош
Неки тренуци трају вечност, рекла си ми једном. Нисам тада разумео шта то тачно значи, а можда се само нисам трудио да разумем. Седим у проклетом празном стану са упаљеном миришљавом свећом која је дуго после тебе остала. Упалио сам је, стан је почео да мирише на ванилу. Боже, колико волиш ванилу, мирисала си увек тако добро. Давила си се у том мирису. Јеботе, пролазе ми тренуци са тобом кроз главу, знаш оно када си рецитовала поезију у мојој мајици испред огледала? Твој глас је одзвањао овим станом, када си била весела, све је око тебе зрачило, могла си и најсјебанијег човека дигнути, али зато када си тужна, око тебе је тама, црнило и сивило. Увек си ишла из крајности у крајност. Са тобом је или одвише добро или лоше, између не постоји. Тако је и са хороскопом и вером у хришћанство. У једном периоду би читала Библију, молила се Богу пред спавање и палила свеће, а у другом гледала наталне карте и веровала звездама. Ни сама ниси знала шта је исправно, волела си оба. Често си пила црну кафу и окретала шољу, гледала у соц од кафе и прорицала судбину кроз гласни смех. Који си контраст од жене, и који лудак би то разумео? Ти ни саму себе ниси разумела, вечито си тражила инспирацију, умирала си за њом. Ти си уметност, лоло. Знаш да сам научио како да отребим поморанџу једним потезом? Коначно! Жао ми је што то ниси могла видети, било је сјајно, само са неком дозом туге, јер си фалила том тренутку. Понекад те замишљам у спаваћој соби. Сваки твој младеж на телу ми је показивао тајни пут до бескраја. Волео сам, а и даље волим сваки твој ожиљак који ти је стајао боље него њима скуп накит. Знала си да ходаш гипко, мачкасто, знала си да украдеш срце и да се увучеш под кожу. Тебе је било лако заволети, али те је тешко волети. Тешка си, лоло. Твоја лепота је твоје највеће проклетство, твој осмех, сексипил у гласу и те болесно перверзне очи…
Друге су морале да се скидају да би привукле пажњу, а ти си то радила са погледом. Могла си да имаш сваког, а ти си изабрала мене. Због тајни, мистерозног живота, тако си ми једном рекла. Еј, лудачо, од мене си створила уметност, а ја сам био све само не то. Рекла си ми кроз осмех: „Волеће те лоле, јер воле моје текстове, иначе би те мрзели“, подигао сам те и бацио на кревет. Љубио, волео, штипао, грицкао. Три девет три, рекла си тада. Нисам разумео шта то значи, а онда сам пре неки дан на твом Инстаграм профилу видео тетоважу са тим бројем између груди. Пратим те, лело, понекад, чисто да видим колико ти прија слобода, да видим колико си се улепшала, јер ти увек идеш лепша. Свећа још гори, пустио сам и Блузз, узимам телефон у своје руке, куцам твоје име, пишем поруку: „Лело, ја бих све поново“ SEND DELIVERY.