Чула сам да долази, а нисам знала одакле, нити када, само сам осетила да стиже и да ми је све ближе; по начину на који сам гледала у даљину, по томе како се кожа јежила сама од себе на мало хладнији поветарац. Шапат сам осетила сваки ту, надомак уха, где је кожа најтања, а врела крв се најлакше баш ту намирише. На тој линији живота, која спаја разум и срце, капи зноја знају бити дивље. Близу је и на моменте се плашим да ће ме прогутати, гутајући прво моје искре из очију. Настаниће се у моје јамице на образима, обрисаће све те старе ожиљке на мом лицу, правећи нове, свеже, на мом срцу. Доћи ће тихо, а гласно смејући се ићи ћу јој у сусрет. Можда ће се ослонити на мене да одмори од дугог пута, а можда ће ме ухватити за руку и повести са собом да ми покаже, зашто заборављам кључалу воду за кафу, због чега су ми капци тешки, ко ми то тако силно недостаје, па ноћима не спавам и зашто се плашим да останем онда када мирно поред некога сневам. Можда ће ми показати да и грешна, могу бити вољена. Ту је, испод мог ребра, јасно је осећам, пење се уз кичму као најгора језа која увек најављује опасну температуру. Долази до мозга терајући га да отпусти тај чувени допамин и натера ме да помислим да је љубав то што ме прогања и што као грозницу осећам у својим костима, што ме упркос свему тера да коначно негде застанем, а можда и останем. Пред њом стојим потпуно разоружана, грешна, малаксала и смешна, без штита. Само она и ја. Очи у очи. Настанила сам се у њене боре смејалице и дубоко продрла у поре. Завукла сам се све до костију и грудног јој коша. Ако јој се случајно деси да ми срцу нашкоди, љубав ће од мене битку да изгуби. Тамо где сам се најлепше настанила, прво ће заболети. Десиће се тако да јој попуцају све кости, и да се свака, бар по једном, забоде у њено срце, све у жељи да осветим своје и да заувек из рана њеног срца, крв испумпава ово моје.
Аутор: Dušan Stojković
ВРЕМЕ – Сандра Бартолић
Амина Поровић – МИРНА ЛУКА
Умијеће је ово, у години зрелој,
припитомити немир и тишину дугу.
Не тражити више у свакој ријечи спас,
већ наћи снагу у сопственом кругу.
Нису све побједе биле од злата,
и нису сви порази били крај пута.
Научиш с временом да срце не лута,
већ мирно куца, док олуја гута.
Љубав је сада к’о вечерња кафа,
топла и тиха, без сувишне буке.
Више од ватре и лажног сјаја,
вриједе те благе, сигурне руке.
Опрашташ себи што ниси све знала,
што си некада слијепо у ватру стала.
Зрелост је мелем на стару рану,
сунце што сине у кишноме дану.
И док се спушта ова плава вече,
пусти нек’ живот мирно кроз тебе тече.
Све што је твоје, наћи ће пут,
мирна буди – узалуд није био ни један минут.
GUSTUS AMORIS – Ана Гленџа
Усне су ти зрели гроздови пред брање, дах ти разноси листове виноградом. Предајеш се, као зрно пред гажење које у овом плесу налази свој дом. Поглед твој, разоткрива ми тајне старе – тајне које године не могу да покваре, о слаткоћи што се гнијезди у чаши вина, о гутљају у којем сакрила се истина. Цакле се очи, као празни кристал поред нас, румене се образи пошто испили су свој спас, преплићу се прсти као гране винове лозе, поред истине, љубав једно у другом налазе.
У ТВОЈИМ ОЧИМА – Александра Јоксимовић
У твојим очима крију се сва мора са
једним зрнцем песка у десном оку.
Кроз твоје трепавице нежност
исијава и свет постаје тиши,
љубав гласнија, а душа сјајнија.
Срећа је у малим стварима:
у додиру,
у паузи између речи,
у тишини која говори више.
Није то само светлост,
већ мир који у једном
тренутку ублажи све
и постане радост.
Твој поглед се чује као
мелодија
што свира право у срце.
МОЈ КРЕВЕТ – Јелена Илић
Мој кревет није ћелија, али је хладан попут ње –
међутим, ја као на пакленом жару да лежим
Ваљам се, са врелом утробом и обезглављеном фантазијом
Охладила се и пуста ноћ, а ја не могу да мрзим ову постељу
Сачињена је од моје крви, зноја и снова
И кад клизим низ зид, сва омамљена, усијана, плачљиво блудна и сетна, помало увијена
Ти срљаш право код ње, месечина ти завиди
То ти је узалуд
Јер ја, мој кревет и ова постеља смо као сунчева маглина
МРТВО МОРЕ – Јелена Рајилић
МРТВО МОРЕ
Другог понедељка августа
уз свитање и плитко певушање,
док су одбљесци боје зреле кајсије
играли на твојим јаким грудима,
занемаривши морска сујеверја
тонули смо у љубави.
Знала сам да не смемо ићи дубље,
моје море је тако уморно од олуја.
Десило се, стигла је бура,
као што су немирни таласи
који се бију о стене све јачи и јачи,
тако је и моје срце од тад
разбијено у парампарчад.
Драги, да ли си се запитао онда:
Када се прекрше правила мора,
зашто све што је вредно – потоне?
Само желим да знаш:
да је неко од нас коначно морао ухватити колут за спас.
Спрам поморца који је чудом преживео буру,
и ја сам преклињала за мирну луку!
Да у животу више не осетим исто,
да у животу више не осетим ништа!
Али због тебе није ми ишло…
Да ли је то била казна?
Не, благослов је!
Али сад је већ касно, прекрших,
окренух се и од тад је све празно…
Судбина Лотове жене задесила ме је —
моје море је само стуб соли.
Сада знам зашто кажу
да може бити и горе!
Моје сузе за тобом су постале
мртво море.
УСПАВАНКА – Ана Гленџа
А та мајушна птица, паперјем обасута,
Ушушкала се у крило незнанца, као у свој дом.
По њој, као по платну, сунчева пут је просута,
А она тражи топлину, незнанцу том.
Ни лице му не виђе, али му своје повјерење даде,
Док у оку јој се скупља киша хладна,
Док у срцу цича, љубави је гладна,
Зато на скуте незнанца, она и стаде.
Шапат повјетарца исприча му о тананој птици,
Која своме јату ни мало не сличи,
Чије се невоље само сријећу у причи,
Чији пој није пјесма, већ тужни су крици.
Да отпјева јој успаванку,
Замолила би птица, два бадема туђа,
Да помогне јој да скине кринку,
И големи терет са малих леђа.
Дај, отпјевај ми успаванку,
Као дјетету у колијевку,
Које ријечи могу да пригрле,
Ријечи, које би срце додирнуле
ВОДНИ ВАЛИ БРУЈЕ – Данијела Делић
ПРЕДАЈА – Ева Николић
Тихо и полако,корак по корак,
одлазила си неприметно
нестала си попут сенке на сунцу
за собом остављаш траг зимске росе и повлачиш се,предајеш се али си победник,људи ћуте,зидови говоре.
Чинило се као да твоја књига има још страница,а заправо остају празни листови са једном дубоком тачком.
Пуштам те,руке ми остадоше осушене,
језик нем док ћутање изједа као црв због жеље да чујем глас,негде у недрима остаје празнина,неке пукотине не можеш закрпити,ни данас,ни јуче,а сутра не дође никад.
И сада кад Дунав постаје прозиран,
а маслачак краси башту,
у авлији на дну осети се траг зимске росе,и у ваздху једно питање без одговора,дан по дан,а минут и даље је као година.
У светлости дана чујем ти шапат,
у мрклом мраку током ноћи
угледам те као сенку
вечног дивљења победнику који се предаје.
Спуштам поглед,одајем почаст јер и без мача постоје хероји које славити треба,
не плачем,гласно се смејем из гордости
јер си предају прославила осмехом
без речи,и тако постала вечни победник.






