Чула сам да долази, а нисам знала одакле, нити када, само сам осетила да стиже и да ми је све ближе; по начину на који сам гледала у даљину, по томе како се кожа јежила сама од себе на мало хладнији поветарац. Шапат сам осетила сваки ту, надомак уха, где је кожа најтања, а врела крв се најлакше баш ту намирише. На тој линији живота, која спаја разум и срце, капи зноја знају бити дивље. Близу је и на моменте се плашим да ће ме прогутати, гутајући прво моје искре из очију. Настаниће се у моје јамице на образима, обрисаће све те старе ожиљке на мом лицу, правећи нове, свеже, на мом срцу. Доћи ће тихо, а гласно смејући се ићи ћу јој у сусрет. Можда ће се ослонити на мене да одмори од дугог пута, а можда ће ме ухватити за руку и повести са собом да ми покаже, зашто заборављам кључалу воду за кафу, због чега су ми капци тешки, ко ми то тако силно недостаје, па ноћима не спавам и зашто се плашим да останем онда када мирно поред некога сневам. Можда ће ми показати да и грешна, могу бити вољена. Ту је, испод мог ребра, јасно је осећам, пење се уз кичму као најгора језа која увек најављује опасну температуру. Долази до мозга терајући га да отпусти тај чувени допамин и натера ме да помислим да је љубав то што ме прогања и што као грозницу осећам у својим костима, што ме упркос свему тера да коначно негде застанем, а можда и останем. Пред њом стојим потпуно разоружана, грешна, малаксала и смешна, без штита. Само она и ја. Очи у очи. Настанила сам се у њене боре смејалице и дубоко продрла у поре. Завукла сам се све до костију и грудног јој коша. Ако јој се случајно деси да ми срцу нашкоди, љубав ће од мене битку да изгуби. Тамо где сам се најлепше настанила, прво ће заболети. Десиће се тако да јој попуцају све кости, и да се свака, бар по једном, забоде у њено срце, све у жељи да осветим своје и да заувек из рана њеног срца, крв испумпава ово моје.
