Ugledah tebe jedne košmarne noći,
kad no bolan ležah, povijena vrata;
majka se plašila pozivar će doći,
da me odvedu, znajuć da biće rata.
Tutnjalo je: “Biće rata, biće rata!”,
pogledi se sretoše u noći jeze;
pa zar opet mora brat na svoga brata,
svet je u haosu, ta sve je bezveze!
Očima pitah te: Za Amere, Ruse?
dok si sa vrata uplašena gledala;
jer oni su sila, baš u sve se mrse,
znao sam, da me vode, ti nebi dala.
Osmehom si me grejala kad odlučih,
da neću Ruse, da neću ni Amere;
od đeda, od oca, k`o dete naučih,
ako sam Srbin da časne su namere.
Na groblju časti davno glancah mermere,
sve zabludeli, uz crveno su stali;
ta znam, i njima behu časne namere,
Heroji! Glave dali, idejno pali!
Na stratištu lica, podbula i modra,
crveno pobi, oboji svet u crno;
daleko ostaše i Volga i Odra,
gde grešnik da zaseje sopstveno zrno?
Rođen u crvenom, sad u crno gledam,
budimo pametni, pa mi smo još mladi;
želim da volim, da nikome te nedam,
hajde, baš sa mnom, mlade breze zasadi.
Hajde da vodim te, lepoto, na Savu,
na reku što pamti, znam, ratove mnoge;
tamo da mrsim ja kosu ti garavu,
nikad više vojničke čizme na noge.
U meni, još uvek, ima tihe jeze,
a ti me, snenog, vodiš pod ruske breze;
svet je u haosu, opet svet bezveze,
opet u zbegove i navlači reze.
O, pa zar je bitno: Ameri, il Rusi,
ja hoću da zrno u tebe usadim;
pa nek padnu u vodu sve moje teze,
voleću tebe i samo naše breze.
© Branko Mijatovic 2024.god.
Iz zbirke “Crni čovek” 1995.
Zastupljeno u izabrane pesme
“Bez senki iza ljupkosti snoviđenja” 2018.
