СУДБИНЕ… – Андреја Ђ. Врањеш

No votes yet.
Please wait…

СУДБИНЕ  –  кратка прича

 Живео је изван правила,стално ужурбан, у истом ритму, деловало  је  да је остао без времена, па као да је  темпом хтео надокнадити цео живот. Црни, како су га звали сви они који су га знали није ни  био црн,а  зашто  је овај надимак  њега запао, зна  онај ко га је наденуо као забуну. У  Радошевом детињству ЦРНИ је играо важну  улогу, пролазио је  поред  његовог дечјег радовања  свакодневно кад би се играо,обележивши не само време него и простор његовог детињства , удахнуо му је нешто необично своје .И  није то  било  случајно  јер ништа на овоме свету   није  случајно. Радовао се дечјој игри као што се пчела радује ливадском цвећу. Нико није могао тад ни знати, није ни било на домак видљивог ко је он.  Као  заробљеник  лошег друштва тражио је  излаз, био је то његов бледи покушај да се извуче из  злокобног у шта је ушао  једне далеке преваре,  хтео је бити део већ испричане  приче. Некад би им  украо лопту онда  би  финтирао  направио гег шалу, па  је вратио   лежерно петом  и продужио  својим  путем.Некад би  дискретно ускочио у игру невидљив као дух, остао кратко тек да је осети и исто тако тихо из ње изашао.Куповао их је  тајнама, постао је  идол. Пролазиле су године и игре са њима ,другачије и различите, са играма је пролазила радост,  дечаци су стасавали имитирајући  необичног човека,покретима, триковима чак размишљањем.Имали су његово поверење и очекивану  наклоност.Све је  између њега и њих  било  искрено, дубоко потхрањено у нешто што се зове пријатељство.

Он је поклањао тајне,они њему радост,а  када се не би видели тог дана, када би се десило да га нема  остјали би забринутији за слутњу, оптерећени сумњом тешком као  камен све док га не би поново угледали. Једном су за мало скренули у порочну тајну која гута  лепоту. Заокупљени игром  нису  приметили како  се привукао, како се  нашао  у гужви   њихових  жеља и устрепталости, бесно као никада пре  рекао  је оштрим тоном: „Можете се играти али коцкати се нећете“  Одржао им  је величанствену лекцију као да им је отац  који неспокојан држи непослушној деци предавање испуњено прекором завршивши га леденим  упозорењем. Минуло је благо детињство, брзо као ветар, као све што је  лепо, живот је попримио другачији немирнији  ток,  нестало је  лудорија, појавили су се нови догађаји другачији, ванредни,тешки, с њима и друга искуства.Негде у трансценденцији изгубио се  Црни као прича као  каменчић у набујалој реци. Прошлост се  враћала  сећањем нагло само када живот наметне чудна решења,посебно за дугих зимских белина ,као лелек времена далеког, као заостале  тајне, као  прича која живи  у играма,победама и поразима, весела или тужна. Генерација  се расула, изменило се све, изгубило себе,али сећање, сећање је  ипак остало. Радош је одселио далеко од  прошлости, истеран испод неба родног, посрамљен, остављен сам себи, изван  токова, одгурнут, отишао  је  да броји облаке далеког севера у земљу ирваса . Све што је деловало до тада  монолитно срушило се  као кула од карата,остали су снови. У времену лажи  све ће се окренути тумбе, појавиће се стара истина која ће се надвити над главе свих и кривих и оних  правих,  најгора могућа пошаст, рат.
Живот је вољом других заменио лагодност за немир   од ружилишта  постао је ружнилиште, стравична неизвесност,злокобна, сурова стварност, нешто толико непојмљиво, нормалном далеко. Доселио се невесело у  други град,туђу земљу ,  да се измакне од невида, да се склони,град у којем је на туђем језику хтео започети испочетка ново. Нису га разумели, имао је осећај да га нико и никада неће разумети, тмуран као и небо њихово, несхваћен, погрешних додира  очекивао је можда и превише.Природно је да људи без траума  живе животе другачијих сазнања испред којих се није испречила ни туга,ни носталгија, ни губитак најлепше тишине, а човек сваки на овој расутој  светлости,  мимоилажења и судара верује само властитом искуству. Тако је бивало увек  и увек ће и бити , остало је то као чињеница непромењљива, као аксиом. Купио је новине једног светлијег јутра , на насловној страни угледао је слику Црног.  Масним словима испод ње  било је написано: „ Ухваћен  у проневери  лопов и коцкар,  име, презиме и надимак, таксативно.“Очима није могао веровати шта је угледао , шта прочитао. Да ли је могуће да их је судбина поново приближила  у туђини.Он га је заиста волео , волео је и  што су ту негде иза угла времена ближе  срцу удомили снове и  надања, али  сазнање да је лопов било је као удар грома.Вест га је затекла као груба неистина,као најнижа подвала, као  најбруталнија лаж. Покушао је вратити  прошлост. 


Још једном је онда  приближио слику очима уверивши се да је његова, видео га је природног као да је  поред њега, али како он  да  је  лопов? Где сместити такво сазнање,неверица, немир, па онда зашто питао се ? Схватио  је најзад целу позадину, прихватити је није могао никако,није ни  хтео. Схватио је  зашто је његово  понашање  онда  било  жустро,  испуњено гневом ,зашто им је поклањао пажњу .Сетио се   говора.  Знао је он  каква опасност вреба  у прљавој  игри коју су били започели, колико фатално  може да се заврши ако  постане навика, колико се тешко од зла ослободити,  није хтео репризу властитог живота, није желео да дечаци скрену у сигурну пропаст,  имао је  савест, непоколебљиву намеру да их спречи у врашки опасном.Спасити  младост која је летела био је не само  његов мотив већ и императив и успео је. Ништа се  као лепота   душе  не сачува у сећању толико чиста, толико убедљива,  беше Радошева помисао. Црни је и поред свега остао  у сећању  као забран у који не може нико, нешто недокучиво као Божанство, власник радости његове. Можда ником не би опростио  горко сазнање,можда ни сину, ни мајци ни ћерки, ником,али њему,њему није могао замерити ама баш ништа. Размишљати  да ли је лопов или  није не би имало никаквог  смисла, где би га та  потврда одвела,изгубио би сву  лепоту, чудо шареног детињства, једино што је остало као  реткост у његовом животу што је у себи носио као симбол, требало му је измислити Сунце и ако постоји таква је била његова тугом опасана стварност,доста му је било људског приземног,пустио је ту муку низ воду,зар му није  доста било свега,  изгубити њега,значило би изгубити себе срушити мит, једино  прибежиште, пресећи грану на којој седи, не  било би то  превише поразно,за ионако  бескрајно сурови људски  живот.

ИЗ ЗБИРКЕ СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ.

СУДБИНА

Родио се патња да га тражи,
живот цео провео у варци,
смешио се кад су га лагали,
они мудри и они глупаци.

Туговао стабло кад се руши,
у лажима гнусним,пливао је искрен,
добротом рањен није мого стићи,
мрзели га што је био мислен.

У простору тамног мира,
злоби није дошао крај,
стихујући поносан у сенци,
ни у рају није нашо рај.


ИСТОК

Колевко лепоте,
о теби очима мислим,
трагам временом,
теби се молим.

Обојен биткама старим,
мудрошћу миришеш,
временом храниш,
јутром се смешиш.

Вечност када ме загрли,
гледаћу умирен према теби,
завету предака мудраца,
како те волео не би.

ОПРАШТАЊЕ

Вуку треба опростити на овцу право,
мајци када јединца сина крије,
змији када уједе кроз траву високу,
песнику кад песмом битку бије.

Болу треба опростити бол,
Сунцу кад врелином муку пржи,
мекане снове треба опростити југу,
ал лопова нема који краду тугу!

ПОРАЗ

Побегао осмех,
нестало је лица,
можда скривен светли,
у светлости свица.

Лута човек лавиринтом греха,
нити има лица,
нит има осмеха.

НЕМОЈ

Немој писати стихове,
то је предубоко,
заболеће те снови,
па ћеш душом заридати.

Само неко ко жубор потока разуме,
ко се у мекан облак заљуби,
ко пада заједно са капима кише,
може да болује лепоту,поезијом може да дише.

ОБМАНА

Љубав је говорила кроз поглед,
кроз осмех,
плакала срцем,
мислила да је део најлепше приче.

Заљубљена у сан.

СМИСАО

Додиривање мисли,
љубави је рима,
два славуја кад се стигну,
започиње песма у сплину.

Зашто трошно све је,
најлепши одговор небо даје,
јутра поздрављају ноћи,ноћи јутра
и тако вековима траје.

Пре но што их покосе уморни,
љубе се траве,влати,
на земљи све што живи,
на крају себи се врати.

СЕТА

Кад би знао ко се игра,
играчкама његовим,
испод Зенице неба,
у улици која подсећа на реку,
само што по њој барке не плове,
него разни планови теку.
Рекао би му шапатом тихо,
да играчке чува,
приче су оне тајне,
које се у старости лове,
чувај их за туге нове,
чувај за туђе и своје снове.

ПРОЛАЗНОСТ
Ј.Р

Млaдост, миг јутра,
пролази у тражењу себе,

Старост око у близини сна,
хладан мир топи југом сећања.

Тече живот до  заборава  радости.

ОСЛОНЦИ

Није знао,
како да сачува поразе,
у живот један,
сви нису могли стати.

Замолио је пријатеља,
да део присвоји,
порази су његови ослонци,
без њих не би могао да стоји.

ПЕСМА НОВА

НАЈЈАЧА  СВЕТЛА  –  1991-1995.год.

Кад имена не знају за страх,
тада ни небо није далеко,
кад се љубав светлом разноси,
и кад се умире,умире човеком.

А када истине почну да труну,
осмеси су уски,уски уске су и
груди,

живот постане депонија јада,
кад дођу тренути да се Сунцу суди.

Тад времена додирују болом,
тамни дани ко црни гаврани,
 све се смрти у жал један
споје,

светлости  дела јауци изброје.



О БОЖЕ ДА ЛИ ЗНАШ ?

Како написати песму,
а речи нема,
како у сан ући,
с милион дилема?

Како знати коме се надати,
како се небески скрити,
јавити се светлом,
а у тами бити.

© АндрејаЂ.Врањеш

 

(Прочитано: 130 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.266 пута)

Аутор: Ljubodrag

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif