РАДОСТ РЕЧИ
поетеси, Стевки
Козић Прерадовић
Козић Прерадовић
Песма јој бистрина сазрела,
прапоток рудан што тече,
из даљина тавних,
улива у вече.
Звездано сјаји арабеска,
небеске пише стихове,
светлости речи плодови,
злаћаног стабла годови.
ПАС ЈЕ ЗА ЧОВИЈЕКА ПАС
Човјек и пас двије су истине које се судбинама дотичу. Пас је човјека упознао још кад је овај закорачио у простор властитог губљења себе, иако ће касније човјек досећи неслућене висине на путу ка звијездама, пас ће остати синонимом човјековој вјерности, неће га оставити на цједилу послије свих историјских вапаја за слободом, у најокрутнијим сукобима са својом двоножном врстом мислећих саплеменика, често ишчашених поимања шта су то истинске вриједности. Људи су у времену историјских трвења укрштали мржње и подвале, али је пас остајао најоданији човјеков пријатељ. Човјек је са псом заједно освајао слободу, дијелио побједе, поразе, истине и обмане, али увијек у борби за човјекову добит . Ослоњени трасирају путеве успона и падова. Пас је човјеку поклонио своју природу поставши његов guovis modo,( потреба на сваки начин ). Човијек живи у временима култа тјелесног када се не могу или тешко могу разликовати смећари душа од моралиста, за столовима лажних договора пуцају шампањски чепови, животна мјерила су узбуђења и страсти, природа је та која ствара најјаснију хармонију, можда је такав склад најсликовитији између човијека и пса. Парадигма какав би требао бити однос између човијека и човјека. Када би човијек себе волио приближно колико воли пса, оба би се себи окренула, био би то можда најљепши растанак у корист обојице.
Каква је само логика вољети псе, а мрзити људе, сигурно обрнута разуму, тек кад човјек схвати кога треба најрадосније вољети , тада ће тек изаћи из заклона мржње, пас ће пристати на оданост увијек, јер пас човјека слуша, а човјек не слуша ни себе. Све док човијек са собом не рашчисти старе заблуде, никаква па ни псећа оданост му неће помоћи да се преметне у своју супротност, остаће себи у засједи.
© Андреја Ђ. Врањеш
Каква је само логика вољети псе, а мрзити људе, сигурно обрнута разуму, тек кад човјек схвати кога треба најрадосније вољети , тада ће тек изаћи из заклона мржње, пас ће пристати на оданост увијек, јер пас човјека слуша, а човјек не слуша ни себе. Све док човијек са собом не рашчисти старе заблуде, никаква па ни псећа оданост му неће помоћи да се преметне у своју супротност, остаће себи у засједи.
© Андреја Ђ. Врањеш
(Прочитано: 170 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.483 пута)
