ЛЕПОТА – Андреја Ђ. Врањеш

Please wait...

ПЕСМА НОВА
 

ЛЕПОТА

Најлепше сјаје  звезде
у башти Великих кола,
Месец их радошћу својом залива.



ФАУНА. 

ИЗ ЗБИРКЕ НА ОБАЛИ СРЦА

ОРАО
На високој стени стоји,
гледа у даљину,
за трен замахне моћно крилима,
вине се у небеско плаветнило.

Остадох сам,немоћан у свом свету,
његов лик постаде силуета,
која се претвори у тачку.

Био је ту, сада нас бескрај дели.


ВУК


За тренутак направи метеж,
у чељустима је однео невиност.
 
Белину снега пресецао је црвени траг,
ноћу је ветар сликар поправио боје.

Месец је побегао у другу ноћ,
свануло је јутро, као да се ништа
није догодило.


Поетика живота.


ПТИЦА 

Први покушај да полети,
животни је испит.

Ако полети,животом је поразила
смрт,

ако падне,смрт је победила живот.

Шта год да се деси,
птица има само једну прилику.

Величанствена судбина.


МРАВ

Тежину од своје тежу,
на леђима носи,
вредно живећи,
живот му ниже дане,
све док једног тренутка,
човек му на муку не стане.


ИЗ ЗБИРКЕ СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ


ПУЖ

Сви излазе из куће,
једини он на себи је вуче,
можда се боји какве је среће,
да му је неко отети неће.

Или је заштићен воли,
не сме без ње на клизав пут,
на крају судбином успорен,
у дому оклопном сачека смрт.


ГОЛУБ

На хоризонту векова,
голуб слободом пркоси,
заштићен преваром,
човек га мотри.

Када у сусрет лепоти крене,
голуб ће одлетети,
а човек ће пронаћи нови пораз.

МЕДВЕД

Медујући животом,
биљем продужава век,
снови су му клопка,
из којих се често не пробуди.

Ако га одјек звука,
у царству белине обезглави,
остатак живота проведе као вук.


ВИЛИН  КОЊИЦ

Живот поносан,
светлом разноси,
тек што погледа у Сунце,
положи округлу наду у радунце.

Смисао кратког трајања,
проналази у мери слободе,
он као да сврати у живот,
само зато да оде.



БАЛАДА  О  САЛАШУ НОЋАЈСКОМ


М. Миловановићу.


На месту овом љубав и слобода,
трајањем греју,
овде се ћутећи воли,
кад се смеје
и кад се жање
и кад се гине,
Богу се вековима заједно  моле,
громови и тишине.

На траговима гордих истина,
љубав опрашта мржњи лепотом,
дечји осмех је највећа тајна,
живот се од јутра куне животом.

Ветар разноси снове равницом,
Чупић испод звезда траје и као да збори,
слобода је реч коју дете сриче,
овде и гробови на заклоне личе.

Пролазниче ако икада судбином крочиш,
испод неба овог чистог срца,
срешћеш доброту мајке, осмех племена,
али ако разјаукнеш нејач,
ископаћеш немир,

где се ранама кличе,
трунућеш посрамљен у тами времена.

Овде су дворишта и воћњаци,
широки као и људи,
Србија се овде са истином буди.


ПРОЛАЗНОСТ


књижевнику Љубиши Бати Ђидићу.

Далеко је размишљао,
изломљен временом,
светионик мудрости,
Антеј живота.

Младост скитница,
пролети стрмином,
ко плаховит коњиц,
односећи собом тајну митова.

Сам са истином,
у мислима затвара круг потрошеног пута,
погледа кроз окно,
старост га подсети на кишовит дан.
   

ИЗ ЗБИРКЕ СА ДРУГЕ СТРАНЕ СНА


САН


Тихолика ноћ,
поцепане слике радости,
јецаји љубе.

Јутро одагна уснули бол,
Сунце обасја сан,
топлина пробуди љубав,
сету загрли смеховит дан. 



СУСРЕТ  II

Сусрет је понекад,
тежи од растанка.
Најтежи је сусрет
са самим собом.


ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО


стрицу Мирку В.

Отишао заљубљен у прошло,
широко волео,
патио до дна бола,

једно лице је имао,
није лагао,
бистрином обилазио
загледан у светлост речи.

Када је одлазио,
враћао се одакле је дошао,
ништа није рекао,
а рекао је све.



ОКО


Лука, чувар тајни,
наводи на варљиву срећу,
заискри сузом,
птице у њега слећу.

Малено,
као море дубоко,
цео живот у њега стане,
као душа широко.


ПОТОК

Ослобођен врхова белих,
загледан у даљи равне,
просипа бистрину ледну,
векова шуморећи причу.

Кад се лепотом отворен,
са тајном дубоком загрли,
истом судбином потеку,
до модрог циља.

На крају Вијугавог пута,
постају део плиме,
заљубљени у вале модре,
добију плаво име. 

© Андреја Ђ. Врањеш

551 пута прочитано

Оставите одговор

Your email address will not be published.