Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина
Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је председник Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .
Види све чланке од Ljubodrag
2 мишљења на „ПРИЧЕ ИСПОД ТРЕШЊЕ – Ана Вранић Гајић“
No votes yet.
Please wait...
Ако неко најкраћим путем жели да осети мирис завичаја, детињства, одрастања, маштања и жеља за бољим животом, а да опет из себе не изгуби оне вредности које су га гурале напред, онда треба да прочита ову лагану књигу Ане Вранић. Заправо, ово и није књига, ово је живот већине оних који су рођени у руралним срединама и који су се мукотрпно борили за неке нове вредности. Квалитет ове књиге или свих прича које су испричане је жеља да на то старо, исконско, поштеним радом стечено не падне прашина заборава која би нас сатрла. Ауторка ове књиге је учинила пуно да од заборава отргне или нам врати укус времена када смо брали недозреле воћке или се сладили зрелим трешњама.
Желим јој пуно успеха у даљем писању. Биће ми задовољство да Анин рукопис и даље читам на сајту Удружења песника Србије ПОЕЗИЈА СРБ, са седиштем у Крушевцу. www. poezija.rs ***** Драгојло Јовић
Reč je ptica lakokrila. Prhne u nebesa, nesvesna kakav lepetom ostvlja trag. I kad vam pređe prag, u dušu se useli, vi ste njen zatočenik. Bojim se za vremena koja nam na livade sleću. Bojim se bezmirisa i pčelinjeg usahlog saća. Reči bezreči. Pa snohvatice pišem i kroz njih dišem. U beraljke snova slasno voće berem. I na voćke detinjstva se neustrašeivo verem. Iako kolena derem, ničega se ne bojim. Na barikadama detinjstva čvrsto stojim.
Ако неко најкраћим путем жели да осети мирис завичаја, детињства, одрастања, маштања и жеља за бољим животом, а да опет из себе не изгуби оне вредности које су га гурале напред, онда треба да прочита ову лагану књигу Ане Вранић. Заправо, ово и није књига, ово је живот већине оних који су рођени у руралним срединама и који су се мукотрпно борили за неке нове вредности. Квалитет ове књиге или свих прича које су испричане је жеља да на то старо, исконско, поштеним радом стечено не падне прашина заборава која би нас сатрла. Ауторка ове књиге је учинила пуно да од заборава отргне или нам врати укус времена када смо брали недозреле воћке или се сладили зрелим трешњама.
Желим јој пуно успеха у даљем писању. Биће ми задовољство да Анин рукопис и даље читам на сајту Удружења песника Србије ПОЕЗИЈА СРБ, са седиштем у Крушевцу. www. poezija.rs ***** Драгојло Јовић
Reč je ptica lakokrila. Prhne u nebesa, nesvesna kakav lepetom ostvlja trag. I kad vam pređe prag, u dušu se useli, vi ste njen zatočenik. Bojim se za vremena koja nam na livade sleću. Bojim se bezmirisa i pčelinjeg usahlog saća. Reči bezreči. Pa snohvatice pišem i kroz njih dišem. U beraljke snova slasno voće berem. I na voćke detinjstva se neustrašeivo verem. Iako kolena derem, ničega se ne bojim. Na barikadama detinjstva čvrsto stojim.