Dok noć na jastuku drema

Dok noć na jastuku drema

Dok noć na jastuku drema,

oblak me nosi ko na ćilimu,

čežnja me uspavljuje,

mekano, tiho mi peva

uspavanku tuge.

Zvezde, mesečeve sluge,

gase polako svoje boje,

snovi se magični svemirom roje

iz jednog treptaja,

iz jednog magičnog sna.

Da izneveruješ —

izsanjaću tebe baš ja.

Noć glasno plače,

noćni patuljci vojsku dovlače

za borbu za sunce,

za ljubav, za sreću.

Dok noć na jastuku drema,

ljuta borba se moja sprema.

Da izneveruješ —

izsanjaću tebe baš ja.

Vreme je na mojoj strani,

patuljci pomažu smerno.

Noć je tiha i čuće se borba,

zvezdane boje putokazi

svetli radost za sreću,

za sunce i ljubav —

uveliko se sprema.

Na oblaku, jastuku, snovi nestaju,

i više ih nema.

Već miriše na novo jutro,

svemir odsanjao novi dan

za svetlost, sreću i ljubav.

Duša mi treperi ko strune u svemiru.

Kažem: „Zbogom, noći i nemiru.“

Vreme je na mojoj strani jastuka,

izsanjaću —

da izneveruješ,

tebe baš tebe ja.

Аутор: Verica Jovanović

Rodlena sam u prošlom veku ,nadam se da ću umreti u nekom budućem .Imam dva sina i njima se ponosim.Živim u malom selu Donja Bela Reka Volim da čitam i pišem.Volim prirodu i često se družim sa njom. Види све чланке од Verica Jovanović