“РАСПЕЋЕ” – Душан Комазец

Овај сури народ потомак вукова,
ком одежда беше ћилибар и срма
спалио је шапат “Таковскога грма”,
утихнуо жубор река и букова!

Свргнуо је небо по ком звезде језде,
због ког’ вековима иште вазнесење.
Порушио кришом у дане јесење
стрехе, под којим се ластавице гнезде.

Овај сури народ не зна за звекире
већ походи забран, страст га води ‘хола,
па је често, невешт “у игри престола”
минуо од бритке кумовске секире!

Некада је јео златним кашикама ,
саздао “Љевишку”, “Високе дечане”…
Када би му небо оноћиле вране
мрео је под крстом, у безмерју плама!

Овај сури народ ком’ се Господ јавља
“Боланом Дојчину” не зацели рану.
Прву млеч и прву ватру запретану
као ружан санак нагло заборавља?

Заборавља шта је бол, прогон и хајка,
туга, која стално ниче из камена,
Дамјанову руку стргнуту с рамена.
Бога, кога моли “Југовића мајка”.

Овај сури народ саздао је “Арку”
тамо где је никло поље божурова,
где је располућен изаш’о из рова.
Сад му душа бо’на јеца на угарку!

Надајући да ће и он се вазнети
(ускоро ће усуд и Свето распеће),
овај народ опет ка “голготи” креће.
Заборавља, да смо давно разапети!