NIJE ŽIVOT STAO
Rodiš se
I udahneš život punim plućima.
Raduješ se svakom danu,
Ali mladost tako brzo dođe
I još brže prođe,
Dok još nisi ni trepnuo,
Dok mu još pošteno nisi rekao „Zdravo”.
Hiljadu je želja ostalo ‒
Onih najlepših,
Onih najdražih,
Tebi, naizgled, neostvarivih.
Ali, ipak,
Za neke moramo sačekati
Neko drugo,
Neko lepše vreme,
Jer ovo sivilo im
Ne pruža šansu i priliku,
Ne da im mira!
Puštaš da ti duša luta,
Dok je telo umorno od svega,
Ponajviše od lažnih nadanja i očekivanja,
A najradije bi i ono lutalo,
Jer unutrašnje oluje i vetrovi su prejaki,
Nalik kakvom tornadu
Koji nam razara dušu i srce i
Ne da spokoja,
Ne da drugu priliku!
A tolilko vape za tim ‒
Kao žedan vode,
Kao biljka sunca,
Kao ratnik pisma!
Neka te život
Opet zavede.
Dozvoli mu da te podseti
Da si živ
I neka ti pruži njegov najbolji deo.
Želiš njegove najlepše mirise,
Vence ispletene radostima,
Ukrašene smehom,
Okačene o zid tvoje duše,
Jer
Život nije stao!
Na pola puta si došao
I ne želiš stati,
Sad kad je najlepše,
Sad kad je razlog više nastaviti put,
Onaj najlepši,
Ispunjen novim nadama,
Očekivanjima,
Vencima ljubavi –
Bez gorčine,
Bez poraza,
Bez padova!
Izbori se za svoje vence sreće –
Za plamene strasti,
Za sve one pozitivne stvari,
Za jutra bez sete i tuge,
Za sve životne mirise,
Za spokoj duše i tela,
Jer to duguješ sebi
I svima onima kojima si bitan!
U tim najlepšim trenucima,
Seti se i onih najdražih
Koji nisu više sa nama.
Upali im sveću
I čuvaj ih u lepom sećanju.
Prolij neku čašu vina ‒
Onu čašu, namenjenu svima njima.
Otrgni ih od zaborava!
I zato,
Udahni život punim plućima
Kao onog dana
Kada si se rodio,
Jer
Život nije stao!