СВЕКОЛИКЕ ЛАЖИ
Гледају ли очи, што желе да виде ,
ил их тјера неко, гријехове да нађу ,
како ли је њима, кад у живот скупе,
свеколике лажи, у велику крађу.
Кад бих биро што бих хтио,
око не бих био,
радије бих вријеме,
нози поклонио.
Лутао бих свуда, пењао по стјењу,
обишао градове и луке
и ништа од тога ја не бих видио,
нит питао очи, је ли било бруке?
,,СТИЛ ЈЕ ЧОВЕК“
Ракел Велч је имала сексипил, најлепши физикус, можда ће као такав најлепши остати у бившем и у надолазећем времену, па ипак мушкарцу какав је био Боби Фишер више је одговарала Изабел Ипер, глумица са стилом. Шта се сматра стилом суштински, да ли кориштење колоњске воде ,,НИНА РИЧИ“ или бити естетик, познавалац мере, односно вредоносних принципа о складу до финеса? Сигурно ово друго. Стил је смисао прихваћено лепог. Песник Сарајлић говорио је за Стевана Раичковића да је имао три особине по којим је био стилски препознатљив : ,,Беспрекорно испеглану лихт кошуљу, уредно намазане црне ципеле и добру песму. У ПОЕТИЦИ СТИЛ ЈЕ ОБЕЛЕЖЈЕ ПЕСНИЧКОГ ЈЕЗИКА. Стил је спољашњост и унутрашњост у равнотежи ничим наглашена. Уникатан он није масован. Без интелектуалности јесте могућ као природни смисао за лепо. Без мистерије умног, стил се не може оваплотити у јединствено чудесно. Сви га немају, нити га могу имати, јер не би био награда. Као реткост, траје, постоји, он је оно око која зна да запажа.
ИСТА
Молим те ућути,
кад ћутиш,
помислим,
нешто ћу ново од тебе чути.
Кад говориш,
нећу чути ништа,
слушам те увек исту,
од обданишта.
ОПАСКА О СТИЛУ И МУДРОСТИ.
У приповетци Чаша ИВЕ АНДРИЋА, млади фратар слуша мудрог Фра ПЕТРА, одмереног у свему и каже о том сусрету: ,, Само, кад год га се сјетим ја му покој души предам и то ти кажем, тада сам видио како корисно и добро могу да говоре људи који умију да ћуте. Мало је људи који много говоре а да при том и много кажу. Чешће је да ти који дробе не кажу ништа.
НЕМОЈ
Немој ме чекати залуд,
сигурно је да нећу доћи,
моје су очи исплакане,
никада неће моћи небо да врате,
отишли су сви битни они,
који су знали модре писати песме,
што су ћутати знали,
имали чаробне моћи,
не немој ме чекати залуд,
сигурно је да нећу доћи.
Како да дођем где ме нема,
у свет без суза, без хризантема,
поклеклих снова, злурадих весника,
прљавих жеља,
у свет без песника.
Како да дођем где ме нема?
У гужву бучних преварених Скита,
плитких погледа, руку без поздрава,
где нико никог ништа не пита.
Зар доћи у време крње,
без сете, пољубаца, додира ноћи,
боље је што бити ме неће,
не немој ме чекати више,
сигурно је да нећу доћи.
ИСТИ ОНИ
Са педљом радости,
у судбини грубој,
враћао се временом запитан,
може ли се дочекати нечекано?
Што чинише,
исти наставише.
Зашто опет, нема одговора.
Време ће док је људи,
проговарати ранама,
људи неће заборавити плакати.
Афоризам.
Преминули песник,
ствар је договора.
© Андреја Ђ. Врањеш
