ВРЕМЕНА БЕЗ ЉУДИ
Кад се клања чаршији на четири стране,
што је ружно, однекуд се врати,
изгуби се жртвом одбрањено,
нигде мора а свуда пирати.
Светлост блешти, а ништа се види,
млади одмладели, стари у самоћи,
празни мисле што нису никада ,
не може се од,, паметних“ смоћи.
Наместе се времена без вида,
плитких дела, врх неба узнесу,
човеку се неда насмејати,
куће с бројем, немају адресу.
ФАКАТ
О обућарима говоре ципеле.
о столарима столови,
о сликарима слике,
о голгетерма голови.
Не може се од зиме отети јануар,
кози сврнути рогови,
вино пије господа,
а мирту само Богови.
Зато не гледајмо у блато,
подигнимо главу више,
лепо је што је тихо,
још лепше што је тише.
СВЈЕТЛОСТ У ВЈЕЧНОСТИ
Сунце се у пурпурним нијансама спремало за залазак, призор контраста, такве боје не би замијешао Рубенс. На жалост само ријетки примјећују предивну опомену. Узнемирен, шта ако се не појави изнад људи, ријечних обала, црних шума , ако заборави да се врати. Стрепња, шта би се догодило? Питање које помјера ка немиру. Како би селице одредиле одважни пут, како би цвијеће додиривало вид без мајке свјетлости? Сунце је код далеких народа слављено као Божанство, њему су се молитвено окретали, гледали га богати и они убоги, славили ћутањем. Окренувши се од врлина човјек се удаљио од себе, од закона божјих. Себичан постанком, похлепан живљењем, он очима здравим велико Сунце не види. Заборавио је да подигне главу, препознаје новац као циљ, изгубљен суштином, не мари за кратковиде поступке. Мрзи он смисао, себе мрзи, крвари вијековима ранама, отвара ратове ђавоље ујдурме. Његов ход је одиум. ,,Нови“ човјек трује земљу, воду, загађује ваздух. До када ће кварити хармонију? Може ли се догодити да на планети нити једно сјеме у надању не никне? Поплаве неубичајених силина нападају претњом да потопе, пожари горе Амазонијом, смањују се плућа Плаве планете, активирају угашени вулкани, односе оркани, земљотреси руше старе градове, није ли све што се дешава лоше у природи човјеков пораз, дјело урађено без свијести и савјести,
повод је за озбиљно преиспитивање? А Сунце милином грије ли грије и као да се човјеку сферно смије, док човјек оптужује живот, као да не зна да смрт дозива. Ако настави бахато, његов одлазак из историје у аут је једина опција, велика казна. Природа ће се запитати: ,,Због чега кажњавати биљке и животиње“? Зашто недужним укидати постојање, можда је КОВИД упозорење? Или је човјек провалија? Уметност је радост омеђена духом, Сунце је радост у времену. БОГ КОЈИ ГЛЕДА… ВИДИ СМИЈЕШНЕ У ОЗБИЉНОЈ ПРИЧИ.
УБИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ
Када су руски тенкисти пред крај Другог светског рата обнављали латински верујући да наступа време нове Ренесансе, када су у разрушеном Берлину деци делили чоколаду,многи су тада помислили да је мржњи одзвонило,нико није размишљао да ће се пред крај истог века десити поновно бомбардовање Београда. Авенију Унтер ден Линден и Бакингемску палату нису надлетале гвоздене суперсоничне птице, нити су деца фигуративно западно од савести, убијана на ношама, па ипак од тих и таквих свирепости су били аболирани млади пилоти најснажније војне силе овог нам како кажу мондијалисти модерног доба софисцитарне технике а ја бих додао и мржње, који су на радном задатку одлетели далеко од својих домова из светлих градова, раскалашеног живота, препуног хедонизма као начина размишљања одлетели од своје уснуле дечице и изљубљених дама, сањивих погледа, које су их чекале усхићено као да долазе туристички са далеких путовања егзотичног истока, доносећи им скупоцене поклоне, а они отишли да просипају бомбе ,, Као да смрт није ништа“Како се у песми, Крвава бајка“песнички изразила Десанка Максимовић, да разарају туђа детињства поново у истом веку. Као и њихови дедови и они охоли наставише са убијањем малог поносног народа који је крив што је жив , са којим то правом? На жалост западни човек се непрестано представља, хвали високом „ над културом“ , са друге стране понаша се супротно , показујући целој планети како убијати децу и није неки злочин, али чију децу, своју сигурно не. Каква хипокризија.
Сигурно је да не размишљам по принципу талиона, око за око, зуб за зуб. Припадам народу који се није светио. Мој народ је у својој историји претрпео језиве погроме, масовна страдања каква цивилизација није упамтила, па ето, какве ли ироније , српски народ , над којим је вршен геноцид без срама данас џелати проглашавају геноцидним, брутална замена не теза већ тоталан одлазак у психопатологију, жалосно је убијати гњиде. Питам се како то да такви ЕУРОПЉАНИ, имамо их и у комшилуку говоре супериорно о Сикстинској капели, Тицијану, Родену, Гогену, како кад руше моју Милешеву? Како кад су после шездесет година од Другог светског рата, на крају 20. века дошли или ти долетели убијати поново нејач и старце на истој петровачкој цести, када плодне њиве семберске равнице засипају једнаком гвозденом мржњом ,или када изнад Манастира ШИШАТОВАЦ тапији српске културе и духовности у којем је и велики Тесла добијао духовни замајац просипају незасићени уранијум.Није се тај ,,високо културни поредак“ одмакао од визије о,, ибер“ меншу и непоћудним расама. Зато немојте нас ви учити реду и култири, ви који сте убијали ревносно децу показујући пред целим светом, јавно манире хладнокрвних убица, нисте тај формат, цинично је да не кажем умоболно. Стари смо ми шампиони бола. И немојте о Вивалдију, Бетовену, Моцарту, Модиљанију, Гоји, Пикасу, јер скоро сваки наш град је по једна ГЕРНИКА. Оставите се држања лекција јер најмање није примерено.
© Андреја Ђ. Врањеш
