Другарице моја, вило,
не би ли ти лако било
Када гора сва олиста-
Позајмиш ми своја крила.
Оствари се жеља моја
Што је скривам од икада.
Другарице моја, вило,
Не би ли ти лако било
Када гора сва олиста-
Позајмиш ми твоја крила-
Нећу летет` надалеко.
Желим само да прелетим
да прелетим брда ова
И прегледам родна поља
Што нас белим хлебом хране
Хране чељад, хране мене,
Хране сваког ко год иште
Од среће ми срце иште
Да узвикнем гласно, јасно
Срећан сам што постоје.
Другарице моја вило,
Не би ли ти лако било
Када гора сва олиста-
Позајмиш ми твоја крила-
Да у сну дар принесем.
На крају се ја пробудим,
Пробудим се па ми жао
Што сан није потрајао,
Што је ветар развигорац
Златну косу замрсио,
Те због њега моја вила
Вила што је онде била
Оде својим путем тамо,
Који води оном пољу
Где је вила мила свила
Свој мир и свој дом.
© Хаџи Иван Милановић
